Учитељ

рице нису разишле, да се лутка-девојчица није вратила у првобитно стање. Деца су за „хепиенд“.

Сва деца знају да се је прича о другарицама могла и десити. Има таквих девојчица, а има још и бољих, каже једна мала. Друга је лепша, у њој је све лепо. Ништа не мари што је то само „прича“, што то није могло да се деси. Дабоме, ако питате даље у чему је то лепо, онда чујете набрајање појединости. Негде, негде назирете ипак и нешто више. Но док пратите изразе њихових лица за време приче, јасно вам је да доживљују нешто лепо, нешто што их је потпуно заокупило. Но иако дете не уме подробније да каже у чему је то лепо, ви из тога што се претежно другој приписује особина лепог и из чињенице што је дете свесно нестварности њене садржине можете увидети да оно ужива у њеном садржају као таквом, у лепоме по себи. Једном детету је смешно, што миш одвлачи лутку-девојчицу у подземље. Ваљда замишља призор живље па то буди у њему претставу смешног. А из тога што би деца волела да завршетак приче буде срећан, видите да цени ведрину, пријатност коју му пружа бајка.

Разгледајмо сада резултат ових испитивања која се односе непосредно на децу! У сва три случаја се деца великом већином одлучују за причу фантастичне садржине. Шта значи тор Јасно је да дете више воли причу која пружа више хране његовој машти, да је воли и онда кад зна да није истинита. Ужива у њој као ми у драми, филму, уметности. Она пружа богатство, шири видик. Рећи ћете да то чини и она истинита. Без сумње. Но пошто она ретко може да пружа то шаренило, обиље догађаја, утиче она мање на дечју машту. М дете воли илузије, воли уживање у лепом, ономе лепом које је њему приступачно. А у томе се може уживати чак и кад се зна да није истинито, као што видимо. Деца ТУ раз. основ. школе већ су изван стадија у коме се не одваја стварно од неостварнога, сви то знамо. Па како то да и они, који у то доба већ ређе читају такве ствари, налазе да су те приче лепе Баш стога што знају да то није стварно, уживају у радњи, у претставама које се јављају у причи, по себи не доводећи то у везу са стварношћу.

Но у овој последњој анкети има још занимљивих појединости које ће у вези с досадашњим излагањима указати још на један утицај бајке. Тако десеторо деце истиче нарочито моменат пружања помоћи детету-лутки (њу је, у причи, једна госпођа узела под своје). Код оне деце (њих шест) која стављају на прво место причу о другарицама баш и јесте етички или социјални моменат узрок томе. Једна мала као да се руководи баш таквим побудама. Она каже: „Мени се прва свиђа зато што је Љубица долазила код Радмиле када је била болесна (тј. Радмила је била болесна). Мени се друга свиђа зато што је госпођа одвела девојчицу.“ Један дечак каже да му се прича о другарицама не свиђа „зато, што нису биле добре другарице.“ Љубица је крива. Требало је и Радмила да је зове. — Овде је јасно исказано да дете има способност баш као и ми да се уживљује у ситуације бића блиских себи. Већ само то што десеторо испитаника