Учитељ

истиче моменат помагања у првој причи, довољно је да потврди да. бајка, поред тога што забавља, што детету пружа илузорно задовољство да се креће у областима које му стварни живот не пружа, утиче и на душу, да је оплемењује. То нам најјасније потврђује исказ једнога малишана који је с тога гледишта најдубље међу својим саучесницима продро у бајку. Њему се прича о лутки свиђа: „Зато што је онај учитељ послао онога чобанчета да учи даље дељати, ...Мени се свиђа што је она госпођа узела девојчицу под своје. Мени се не свиђа зато што је она девојчица била неваљала па је онај патуљак претворио опет у лутку.“ Он би волео да је лутка — девојчица била послушна, па да није морала опет да постане лутком.

Када упоредимо анализу исказа одраслих ученика и резултате испитивања деце основне школе, видимо слагање, поклапање чињеница. — Мислим да бих могла рећи да сам овим малим испитивањем успела да покажем да је бајка деци потребна. Она им је потребна као што је уопште људима потребно да поред свагдашњег рада имају тренутке, који их уздигну, који их крепе и откривају у њиховим душама и оне стране које ни они не виде у сивој свакидашњици. Но она је, детету и много потребнија но све то што сам навела да треба човеку уопште, јер га развија, јер му помаже да расте и духом као што расте телом.

Бајка је душевна храна првенствено претшколског детета. И она је ту умесна, одговара његовој душевној структури. Када је чита или слуша одраслије дете, онда оно свесно ужива у њеном шаренилу. (Могло би можда да ми се замери што испитујем децу школског узраста, а подвлачим вредност бајке за рано детињство. Но, мислим, ако она утиче на школско дете, које је већ бољи посматрач, има нешто искуства и знања, да ће у претшколско доба имати још дубљи утицај, будити још јача осећања. То потврђује анкета међу ученицама ТУ р. учит, школе). Бајка не може да скрене дух људски са пута развоја, не развија фантасте, неспособњаке, јер њу, дете тако исто оставља када је зрелије и способније за друге утицаје као што оставља своје коњиће, лутке, медведе и уопште игре ранога детињства. Она је само средство овога узраста, само игра као и све друго што дете у ово доба живота проживљује и ствара.

Ту је реч о бајци уопште, о њену значењу за рано детињство. Природно, од васпитачевог смисла зависи одабирање бајке. Нико нам не намеће да испричамо неке од њих са свим страхотама које су у њима. Бирамо и подешавамо их према потреби и детету. У томе смо слободни. И ако опазимо да неко дете не воли бајку, или да она нањ рђаво утиче, не треба да је причамо, јер и она је само средство као и све друго у васпитном раду. Служимо се њом када позитивно утиче, одбацимо је где шкоди, али немојмо хтети да душу детета пре пошто се развила ставимо у своје калупе. Немојмо хтети, да дете буде практичан човек, човек стварности у доба када му је стварност даља но фантастична бајка.

Р. Леринц