Учитељ

мим описивањем онога што јесте не може се утврдити и оно што треба да буде“, „тј. дескриптивна наука о моралу не може у исти мах да буде и нормативна етика“. Усто, нама је из ранијег излагања јасно пишчево тврђење да се „у Аристотеловом етичком учењу састају два велика праоца: консервативна етика обичаја и закона и етика јавног мњења са етиком моралне воље“. Стога, у Аристотеловој етици нема јединства. „У томе је главна његова слабост“, дакле, не једина, јер д-р Милош Ђурић указује на неоригиналност Аристотеловог учења о средини као о етичком принципу.

Као што се види, писац је, углавном, обухватио целокупно етичко учење овог великог филозофа, пружајући нам га на начин, да га можемо потпуно сагледати у његовој истинитости и научној вредности обасјаног јасном светлошћу пишчеве објективно-научне критике,

Овим се не исцрпљује вредност овога списа. Она је несумњиво и у пишчевом тврђењу да је у строгој етичкој иманенцији „природна консеквенција грчкога духа, који је у Аристотеловој философији дошао до крајње тачке у развитку своје самосвести“. Расправа д-р Милоша Ђурића y исто време нас учи да тражењем етичкога идеала у законима живота „који владају људском природом“, мислилац не уздиже живот у објективне вредности, те му не придаје космички значај, па стога ни шири замах. У томе је

највећа вредност ове књиге. Д-р Милан М. Јовановић

REŠIMO MLADINO PRED ALKOHOLIZMOM (Спасимо омладину од алкохолизма). Љубљана 1939, издање Хигијенског завода „стр. 80, 8%, цена»

Како су досадашња испитивања о раширености алкохолизма међу омладином у Словеначкој показала да је то важно питање, које тражи брзо и ефикасно решење, јер Словенцима иначе прети опасност телесне и духовне дегенерације, одлучила је Лига проти алкохолизму у Љубљани да за мото П словеначке недеље трезвености узме гесло „Спасимо омладину ол алкохолизма“ и у књижици под истим насловом издала је 5 предавања о тој теми у циљу да словеначку јавност упозна с тим проблемом.

У уводној расправи пише познати наш антрополог и еугеничар, прив. доцент Д-р Божидар Шкерљ о утицају алкохола на наследну твар (материју). на гене и хромозоме, при чем нарочиту пажњу посвећује експериментима Блумове из 1930 године.

Д-р Иво Пирц пише о прехрани деци и алкохолизму, јер он држи да се о ступњу алкохолизма не могу доносити никакви закључци само на основу количине испијених алкохолних пића, већ усваја основну идеју социолога Д-ра Госара, да је за суд о степену алкохолизма меродавна размера између целокупних издатака и издатака за алкохол појединог лица и редукује је овако: степен теориског алкохолизма (А0%) наћи ћемо ако количину алкохолних пића што се дневно ужива у грамима (П) поделимо са

жоличином дневне хране у калор. (Х), дакле, у виду формуле: А%— =: Х

Много је теже посвема елиминирати фактор П (тј. навикнути лице које пије на потпуну апстиненцију), па чак понекипут и смањити га, али се степен алкохолизма даде смањити на тај начин да се побољша исхрана и подигне њена калоричка и физиолошка вредност. То се, кад је реч о дмладини, може постићи нарочито подизањем броја школских кухиња (од 350.000 словеначке деце и омладине око 60,6% тј. 210.000 слабо је храњено, а у школским кухињама прехрањује се данас само 3,3% од целокупног броја слабо храњене деце).

Д-р Станко Гогала расправља о алкохолизму и васпитању и долази до закључка да је алкохолизам једна од највећих сметњи правом васпитању, јер у породицама где један родитељ или оба постану алкохоличари сурово се руши здрав и нормалан породични васпитни миље што га дете треба за свој правилан раст и развој, а с друге стране алкохолизам оштећује дечје урођене диспозиције. На крају је реч о методама антиалкохолног васпитања.