Учитељ

Универзитетски професор Д-р Александар Маклецов расправља о заштити омладине од алкохолизма са правног гледишта. Управо узорно и исцрпно те прегледно наводи он све правне прописе у нашем законодавству, како превентивне, тако и репресивне, успоређујући их на извесним местима (тамо где наше законодавство показује недостатке) са односним одредбама у законодавствима других земаља.

На крају Војко Јагодич, наставник и неуморни секретар љубљанске секције Југослов. уније за заштиту деце, који се иначе много бавио проблемом омладинског алкохолизма у Словеначкој, пише о смерницама борбе против алкохолизма с нарочитим обзиром на омладину. Он најпре констатује недостатке досадање антиалкохолне борбе и пропаганде у Словеначкој (нарочито учешће омладине у антиалкохолном покрету било је слабо), износи резултате најновијих испитивања о раширености алкохолизма међу слове: начком омладином, а онда закључује да би ваљало израдити систематски план како превентивне, тако и куративне заштите. У антиалкохолном покрету дужни су да узму учешћа сви, и државна (самоуправна) и приватна иницијатива. Сасвим исправно нагласио је Јагодич у својој расправи тесну повезаност проблема алкохолизма с господарским питањима (виноградар-· ство је главни извор прихода у 10 словеначких срезова, а баш у тим срезовима је највећи %/, раширености алкохолизма међу омладином, док упоредо с њим корача и омладински криминалитет, душевна заосталост, смртност у дечјем добу итд.), јер док се конкретно не реши економско питање, било у виду преоријентације господарске културе у винородним крајевима, било оснивањем винарских задруга које би словеначко виноградарство рационализирале и индиректно онемогућиле да се толико прихода попије код куће, све дотле се не може ефикасно решити ни питање омладинског алкохолизма. Исто тако је тај проблем социјалан (алкохолизам је најраширенији тамо где је највећа пролетаризација становништва), па и ту треба опсежних социјално-политичких мера, првенствено од стране државе и самоуправа, јер ту приватна иницијатива може мало да учини, а на крају и преблем васпитни (многе мајке док су бремените пију алкохол, односно дају га малој деци из незнања и неупућености).

Књижицу би требао да упозна сваки наш просветни и друштвени _радник. Својом садржином и сериозним начином обраде она се сама најбоље

препоручује. Ф. Маслић

„НАЈНОВИЈИ БУКВАР С ЧИТАНЧИЦОМ“ од Јована Петровића — заснован на свесном спајању гласова. Препоручен од Главног просветног савета С.Бр. 1411 од 21-1-, а одобрен од г. Министра просвете од 16-1-19388 год. Издање књижарнице Ј. Џелебџића у Београду. Броширано цена 8; а у тврдом повезу 10 динара.

Некада је изучавање елементарне писмености био врло тежак и заметан посао све дотле, док није пронађена природна метода гласовног шчитавања.

Данас, Богу хвала, ми имамо знатан број Буквара израђених за изучавање писмености по начелима гласовног шчитавања (читања). Ту су Буквари познатих школских радника: Стеве Чутурила, Михајла Јовића, Аце Лукића, Чеде Бушетића, Благоја Радојевића и других. Радећи по њима, са вољом и истрајно, наставници ће постићи жељени успех, јер: „у рукама Мандушића Вука свака је пушка убојита“

Међу њима је и: „Најновији Буквар с Читанчицом“ г. Петровића, који је метод наставе гласовног шчитавања извео до савршенства. То се огледа у његовом Коментару уз Буквар, који стаје 3 дин, у коме су изложени принципи на основи којих је израдио свој Буквар, који је у исто време и најбоље Упутство за рад с тим Букваром.

Глас и нормална реч (име) су му основи за изучавање гбвора и писмености логично и лако. Из његових основних црта, које ученици пишући изучавају у припремној настави, обрада слова (писмена) груписана је у две, готово подједнаке групе, што је у многоме олакшало сличавање и