Учитељ

различито схватање од схватања једне нормалне личности зато што јој је недостајала читава серија битних енграма и њене мнеме (резерве). Читаоци којима недостају извесни енграми не могу да цене књигу, која се чини врло важна, интересантна и јасна другима, који их имају. Они ће о томе створити сасвим 'различно мишљење и нетачно.

Недостатак битних примарних и секундарних енграма у свести једнога читаоца је једна од најважнијих сметњи ширењу знања и интелектуалном развићу, чак и помоћу савршено организованих и обилато снабдевених библиотека. Многи библиотекари мисле да је довољно да објасне читаоцу шта значи та и та реч, да му је вербално дефинишу, да би му омогућили да сазна и разуме њено стварно значење. Али, авај, ми смо то видели, да је далеко од речи да створи од секундарног енграма до стварности, и напор нашег библиотекара ће само дати нов замах вербализму уместо да допринесе развитку знања.

Највећи део садашњих књига су само систем тврђења више или мање једностраних. Приликом читања ова тврђења се разумеју или тачније запамте без знања одговарајуће стварности и кад читалац почиње да дискутује поводом ових речи, он није у могућности да их упореди са стварношћу; он може само да упоређује речи, да тако рећи поставља однос између фикција. Тим начином се стварају вербална знања и често се дешава да то остане једина тековина личности које се називају образованим.

Највећи број библиотекара, поручујући извесну књигу, ослања се искључиво на њену садржину и заборављају потпуно да је садржина књиге њихова творевина. Они дакле не воде никаква рачуна о мнеми читаоца од које углавном зависи сав резултат читања. Њихов напор се неминовно своди на празно. Не треба заборавити да књишки рад не сме да се ослања на преношење садржине једне књиге него на потстрек жељених духовних стања.

Стварност, пројекције и вербализам

Читалац никад не приписује себи психичке феномене изазване текстом једне књиге, већ он то приписује књизи, тј. једном мртвом материјалном објекту; он их приписује објекту својих мисли, тј. он их објективира. Он сматра садржину књиге као један спољни феномен, који постоји изван њега а у ствари то је само његова творевина, његово схватање, његово мишљење и слика текста; и све то он пројектује на неки начин у свет спољних објеката као са неким кинематографским апаратом. Он ствара пројекцију феномена изазваних у њему прочитаним текстом, пројекцију која је само његова и увек се разликује од пројекције других читалаца. Сваки читалац познаје само своју сопствену пројекцију о једној књизи, коју он сам ствара; он ништа не зна о правој природи ове књиге. У овоме лежи једна битна констанција целог рада са књигом; то је такође битни закон човечје природе, закон о коме ми морамо водити рачуна као и о сваком другом природном закону.