Учитељ

Он треба увек да је у свести библиотекаревој који тежи да до максимума извуче користи из светске литературе.

Могли бисмо да генералишемо претходна расматрања; на место прочитане књиге, може се замислити ма који други објекат и резултат ће бити увек исти: уместо саме чињенице, неприступачне, ми налазимо пројекције састављене од свега и свачега, побркане са чињеницом и замишљену обдареном неком стварном ексистенцијом; уместо стварности ми дакле видимо пројекције енграма. Стварност олакшава међусобно разумевање и заједницу идеја; речи, напротив све то отежавају. Из овога излази да међусобно разумевање може да буде остварено само независно од речи, оно потребује присутност и у неку руку сарадњу саме стварности. А шта се код нас дешава: сасвим супротно. У процесу вербалних општења стварност се увек замењује словима, звуцима, речима и другим симболима које називају језични знаци и очекује се од слушалаца или читалаца да они погоде која је стварност у питању. Али зар једно дете које никада није видело кита може себи да претстави ову животињу слушајући само њено имер Па ипак, у сваком разговору, сваког дана, највећи део света хтео не хтео налази се у положају овог детета. Из тога резултира само једна вербална веза без међусобног разумевања. Људи оперишу речима које за њих немају слично или идентично значење. Није могуће савршеном тачношћу разумети друге; између онога што говори и онога што слуша, онога што пише и онога што чита постоји увек читав јаз међусобног неспоразума који стално доводи до несугласица и сукоба. Није могуће процењивати стварност на бази туђих речи и то важи исто толико за научне изразе, колико и за најразноврсније увреде и клевете.

Ово што смо казали за речи примењује се само у знатно већем обиму и на текстове, књиге, па и целу литературу.

Тако други основни закон књишког рада је првенство стварности и вербализма. Разумети једну реч значи довести је у везу са стварношћу било спољњег било унутарњег света. Али ово у основи значи, да разумевање ствари треба да учинимо потпуно независним од речи увек кад је то могуће и ту је суштина. Књиге и библиотеке које читалац не би могао да припише никаквој стварности, немају никакву вредност; њихове су речи само збрка знакова и слова и оваква литература је само звучан а шупаљ и некористан вербализам.

Основни закони лектире

Ослањајући се на све што смо напред рекли, могли бисмо сад да покушамо да установимо основне законе лектире и свих вербалних појава.

а) Закон Хумболта Патебнија: Језични знак није предавач идеја већ само потстрекач душевних стања.

Смисао речи, садржина једне књиге су само психичке субјективне појаве;