Учитељ

“отаџбина је за Србе, Хрвате и Словенце, дакле за Југословегне, њихова национална територија, на којој они вековима живе и 34 коју се вековима боре.

Но на територији Југославије, поред Југословена, живи и свет другог језика, као што је то обично и по другим земљама. Да ли је за њих Југославија њихова отаџбинар Другим речима, да ли свет различитог језика може да сачињава заједничку отаџбинур — Може и сачињава. У Швајцарској живи свет три језика: свет са немачким, свет са француским и свет са талијанским језиком, па се сви осећају једним народом. С поносом се они називају Швајцарцима и за своју би Швајцарску крв пролили. Према томе, и у Југославији свет туђег _ језика не може имати другу отаџбину осим Југославију, ако само у истини њихова љубав припада њој. Нарочито је Југославија отаџбина за оне туђег језика, чије су народне традиције чисто југословенске, пошто су се од увек борили за југословенску отаџбину.

Ни сама заједница расе не чини отаџбину. Ту понајмање, јер је познато да данас нема народа на свету који би у целости показивао да у њему тече чисто једна крв. Мађари се дана: не могу познати да су у основи монголске крви. Кад нема народа чисто једне крви, онда не може се говорити ни о отаџбини једне расе. Према овоме, не може се говорити ни о отаџбини света једног малог краја, у којој би тај свет имао исти и спољни и духовни карактер, као што је то било у старом веку код Грка. И кад би се ишло том одабирању, то би било данас цепкање народа и његове народне територије; то би био узалудан покушај да се народ врати на степен свог племенског живота. Данас такве појаве не може бити, а ако је случајно и гдегод има, она је кратког века. Код нас такве појаве не може бити, јер је наш народ одавно изашао из племенског живота, постао народ. Он данас као народ може шта више с хвалом рећи да је асимилирао у себе доста другог разног света. Он с хвалом може рећи да у његовим жилама тече у извесној дози разне племените крви: и старе илирске, и романске, и германске, што га је учинило посебним југословенским типом, способним за вишу културу. Као такав, он данас преставља „У реду других културних народа један посебан народ, кога посебне покрајинске разлике не могу раздвојити.

Најзад, цитање је да ли је заједница вере довољна да сачињава отаџбину разног света.2 То није никада било. У једној земљи могу да буду сви једне вере, али ако њих не везују и друга осећања, они не могу одржати једну заједничку отаџбину, док бива обратно, да се "отаџбина одржава и мимо заједничке вере. Вођени су огорчени ратови да се у једној држави дође до заједничке вере, па се није у томе успело, показало се да вера не зависи од љубави према отаџбини нити отаџбина од вере. Протестански хугеноти у Француској били су ватрени патриоти, и ако нису припадали католичанству, коме је већи део народа припадао. Зар су данас протестански Пруси мање одани својој Германији од католичких Баварацар Или опет — да драстичније истакнем — ако би религија могла служити за основ заједничке отаџбине, да ли би икад католичка Италија пристала да створи заЈедничку државу са католичком Француском, утолико пре што су