Учитељ

им народи исте расег Или православна Румунија са православном Бугарском, или муслиманска Турска са муслиманском Персијом или, најзад, буданска Кина са буданским Јапаном» — Дакле, ни сама религија није довољна да створи и одржи једну политичку заједницу људи сама собом.

Исти је случај и са људима који исповедају разна политичка начела. Политичке партије не могу оснивати и одржавати политичке заједнице, као што су државе. На њиховим политичким уверењима државе не могу постојати, а још мање отаџбине. Отаџбина је над свима партијама и над свима начелима, она је једна светиња, те отуда све партије и све присталице разних политичких начела што мисле и раде, раде у најбољој намери за добро отаџбине. Ми овде чак подразумевамо и сањалице разних утопија, као и задоцнеле партизане старих режима, јер и они су готови да, заједно са својом браћом, дадну свој живот за њу. — У нашој отаџбини има присталица разних вера и можда разних политичких начела, али кад је у питању Југославија, онда постоје само Југословени. '

Ниједан дакле од набројаних елемената: ни заједничка политичка граница, ни заједнички језик, ни заједничка раса, ни заједнички народни карактер, ни заједничка вера, као ни заједничко политичко убеђење, не могу посебно сачињавати отаџбину. Али сви ти елементи скупа ипак чине нешто у идеји о отаџбини. Тако, када се на пример Југословен бори за отаџбину, бори се он и за своје рођено земљиште, и за свој језик, и за своју расу, и за своју веру, и за своје политичко убеђење. Сви су ти елементи дакле нешто, али стварно они су само ознаке онога за што се бори, то јест „то су ознаке отаџбине.

Покушаћемо да то објаснимо. — Отаџбина је у данашњем смислу и схватању једно морално биће. Као таква, она има своје рађање и подизање, своје болове и радости, своје лоразе и победе, укратко, свој живот и своју животну судбину. — На пример, живот наше отаџбине познат нам је. У прошлости огледа се он у светлуцању живота појединих делова њенога бића, кад јаче кад слабије, бића немоћног да себе целог јасно изрази, те се може рећи да је то доба празне свести нашег народа о отаџбини. Доцније се та свест-почела будити, и, интересантно, почела се будити под јармом Турака и Хапсбурговгца. Но, с правом можемо то рећи, она је добила своју животну снагу с једним Кара-Ђорђем, и Милошем, као и с једним Караџићем, Људевитом Гајем и Прешерним, да под једним Штросмајером и Рачким добије изразиту форму. Она је учинила и допринела реализацији идеје јединства нашега народа последњим ратовима под блаженопочившим краљевима Петром Карађорђевићем Ослободиоцем и његовим сином Александром ! Ујединитељем. За све време од њеног рађања па до последњег њеног политичког реализовања виђамо је распарчану — са узалудном надом да се ти распарчани делови независни одрже —, раздирану у међусобним свађама и, најзад, у гвозденим рукама Византинаца, Мађара, Млетака, Немаца и Турака. У таквом је стању она била све док оргија, и наша и туђа, над њом