Учитељ

није вољом Божјом и јединственим народним полетом у последњем ратовању престала.

Сва та сазнања и осећања о прошлости наше отаџбине чине у нама једну свесну моралну снагу, и та морална снага у нама њено је морално Ја, које ми волимо и за које смо готови да поднесемо жртву за добро њене садашњости и будућности. Та готовост је због тога што само кроз та осећања ми можемо наћи прави и интензивнији живот за себе. Кроз та осећања, дакле кроз отаџбину, победник, научник, песник, филозоф, па и сваки други осећа да живи и да је срећан, — Ето, према овоме, сваки се од нас бори за морално Ја своје отаџбине, то јест за њу саму, која је, као што смо видели, у нама самима.

Да резимирамо све ово. — Отаџбина је пре свега синтеза осећања љубави код људи према родној груди, језику, вери, раси, обичајима и према свему ономе што код њих лично има неке духовне вредности. Али она је, сама по себи, једно морално биће у њима, чија прошлост, садашњост и будућност стоји у нераздвојној вези са најблагороднијим осећањима код њих. Отаџбина је морално биће, чије манифестације изазивају најплеменитија осећања код људи; кроз њу се човек извлачи из својих личних егоистичних интереса и постаје. достојнији као човек — грађанин, а ван ње је само људска индивидуа.

П

Претресли смо појам отаџбине. Утврдили смо да је отаџбина једно морално биће у нама, биће које је саставни део наше душе, ако иоле имамо социјалних осећања у себи, то јест, ако смо нормални као људи. Из овога излази да ми, као такви, морамо имати у себи и љубави према отаџбини, патриотизма, о коме ћемо осећању овде говорити.

ЈБубав према отаџбини некада је била врло узана. Са развитком људског друштва и јачањем његове цивилизације, развијала се и она. Тако у старом веку она је била локална. Тадашњи културни центри, градови, са својом најближом околином, имали су и водили су свој посебан живот; њих је само једна виша и јача сила приморавала да остану у једној већој политичкој заједници, према којој нису имали готово никаквих моралних обавеза. Чак и код високо културних Грка, који су се донекле осећали једним народом због тога што су били везани заједничким језиком и заједничким обичајима верским, веће заједнице није било. Због ове појаве у то доба људског развића, љубав према својој широј заједници и није била вишег степена. Ондашњи патриотизам био је локалан и сам по себи узан, основан на мрзости према суседу и странцу.

Ништа није боље ни са романским патриотизмом, који је деловао за време Римљана. У то доба видимо две крајности: у почетку. је још дејствовао стари, тиарнски патриотизам, који је увек био готов на рат и који је многе народе старог века упропастио, а доцније се он, под утицајем извесних филозофских школа, нарочито стоицизма и првобитног хришћанства, просто расплинуо и нестао у схватању