Учитељ

општег братства међу људима. Проповедало се да је царство божје већ ту, и да је свако људско биће грађанин тога царства, према чему излази да су сви људи браћа и да, самим тим, не може бити говора о некој посебној људској заједници, па ни о патриотизму. Наравно да је тако поимање довело до пропасти Римског царства, јер грађанских врлина код народа нестаде, будући да је он изгубио сваку љубав према својој држави и отаџбини. — Данашње Велсеове теорије у овоме правцу сматрају се само за теорије добронамерна човека, оне су остале без икаквог ефекта у политичким круговима чак и код самих Енглеза, код којих је политички морал врло висок и где се не бежи од социјалних идеала и проблема.

У средњем веку, у периоду стварања народности у Европи, патриотизам није био ништа савршенији. Као да се губио и његов смисао у домену католичанства, које је тада тежило да овлада потпуно духовним животом својих присталица. Та велика сила није могла да скрене историски развитак људског друштва с правца којим је ишао. Државе су се стварале и развијале, а са њоме су се образовале и нације са свима својим атрибутима, од којих је један и патриотизам.

Данас имамо потпуно формиране народе на својим националним територијама, па, следствено, и патриотизам, који иде заједно с њима. — Да видимо какав је он данас.

Модерни патриотизам далеко је шири од ранијег. Патриотизам се данас не оснива на мржњи према странцима; он данас че игнорише границе суседних народа и, данас, он има других амбиција и други су разлози његовог постојања, не више рат, и освајање. Отаџбине су данас доста простране и доста либералне, да се у њима могу развијати способности свих грађана, —- те су срећне ако могу живети у миру са својим суседима. — Наша је отаџбина нарочито срећна ако може да одржи мир. Срећна је ако живи у миру са својим суседима, јер је свесна ужасних последица рата за народе који ратују, а поред тога она има и својих брига и дужности око збрињавања своје рођене деце. — Отаџбине су дакле срећне да живе у миру. Према томе, и сам човек, као грађанин, данас може волети своју отаџбину и из свег срца испуњавати према њој своје грађанске дужности, а да за то ипак не мрзи друге народе нити да жели њихову пропаст. На тај начин, данашњи патриотизам није, као ранији, негација љубави према другим народима, другом људском свету; напротив, то је идеална љубав којој је сав свет драг и мио, то је љубав која обухвата и љубав према целом роду људском.

Но, као и свака љубав — нека ми је дозвољено рећи — и љубав према отаџбини има својих особина. Има разних љубави, али ниједне нема без своје жаоке, без своје одбране. Само, по нашем уверењу, она има своје границе, и она се не би звала мржња но индигнација. Треба мрзети завидљивог и немилосрдног непријатеља, који злоупотребљава право победе, да нанесе удар из чистог егоизма. Папу том случају та мржња не сме бити заборавна; она мора ићи само дотле док се непријатељ онеспособи да може чинити неправде. Друкчија се мржња неда оправдати ни пред светом ни пред Богом. Дакле, у сваком правом патриотизму мржња је једна снага. Јер, само