Учитељ

онај који у истини воли, тај може и да мрзи. — Сам је Христос устрептео индигнацијом на трговце који су у храму трговали.

Ми знамо да многи тако не мисле. Првенствено не мисле они који данас обнављају стојичке доктрине, као и они који велсовски гледају на свет. Ми стојимо на гледишту да народи као народи по: стоје и да ће постојати. Њих данас негирати, значило би негирати и њихову улогу данас у свету. Не признавати, уопште збрисати све народе, то јест све њих измешати, што је немогуће, значило би не само обуставити њихову улогу у одржавању мира и јачању цивилизације ва њиховим доменима, већ их бацити у једну општу равнодушност, те би неминовно завладао један општи застој Према овоме, уништити народе значило би уништити њихове границе и збрисати њихове мучно стечене отаџбине, што опет значи уништити огњишта око којих се милиони света људског само једног народа купе, и значи уништити једну велику љубав у њиховом срцу, то јест разорити у њиховом срцу оно што је у њему најплеменитије.

Ко тражи данас да се збришу границе и униште отаџбине» То траже они који препоручују ширу, велику универзалну љубав, љубав према човечанству. За њих је љубав према отаџбини и свом народу узана, мала. Али шта можемо на то рећи, кад знамо да универзалне љубави у правом смислу нема. Љубав тражи да свој предмет разуме и осећа. Питамо се како могу проповедници универзалне љубави да воле нешто што је ван домашаја његових осећања» Волети отаџбину, то се може разумети, јер то је један народ, један језик, једна историја, то је једна морална личност у нашој души, одређена. Али волети човечанство не може се разумети без љубави шире и јаче према својој отаџбини. Волети човечанство, а не волети своју отаџбину, то није љубав, то је лаж. Не може се волети Крапинац ни садашњи Еским, Папуанац, Црнац са Нијагаре или који Црвенокожац а не волети свој народ. Како може да човечија љубав обухвати сву ову диспаратну људску масу, која покрива површину свих континената» — Не. Ко каже да љуби човечанство, а индеферентан је према својој отаџбини, значи да не љуби ништа, јер само онај који љуби свога ближњет, тај може да љуби и оног даљег. Ко љуби своју отаџбину, тај може да љуби човечанство само толико да је на сво је задовољство један племенити филантроп. — Одбијамо дакле космополитизам, за који је отаџбина узана и застарела предрасуда. Остајемо при ономе што смо напред истакли, да је патриотизам племенито осећање према отаџбини, које се налази у сваком нормалном и зрелом човеку данашње цивилизације. Шире љубави су шимере.

ж ж ж

Нека нам је на крају дозвољено рећи о стању патриотизма код нас. То је патриотизам који је у току свога еманциповања, и стоји до нас да се он изгради и добије праву своју форму у души наше интелигенције, па и целог нашег народа. Ако имамо здрав политички смисао, то ће се и постићи. То ће се постићи ако увек имамо у виду да је Југословенски народ био један у својој старој отаџбини, да је као један дошао овде где га данас налазимо и да је и данас један и