Учитељ
2
наслонио на резултате ове последње. Код нас је исто тако недоследно поступио В. Младеновић у својој Општој педагогици, у којој напада „Психологију елемената“, а овамо чак је и поделу градива извршио према одбаченој Пеихологији.
Појава овог дела у немачкој науци није наишла на велики пријем, јер од 1926 г. до данас изишла су само два издања; док цењена дела за 14 година доживе по 15 до 20 издања. Поводом првог издања изишле су две исцрпне критике у Немачкој. Нисам могао доћи до њих и жалим што их нисам прочитао. Изгледа да су оне доста нахудиле угледу овога дела. Но што ово дело није нашло велики пријем узрок је и тај, што је оно писано мало привлачним стилом, чак може се рећи апстрактним и то онамо где се баш може да каже просто и лепо. Сасвим просте мисли дате су у оловној и стегнутој форми. Кершенштајнер хтео је да покаже тиме ваљда да је Педагогика тешка наука, да је њен језик тежак као и језик философије, као и да подигне углед свом научном ауторитету, доказујући тиме уједно да је заслужио добијање почасне титуле иако је без формалних школских квалификација.
У писању дела ухватио се углавном за два јака наслона: Рикерта и Шпрангера, за два велика ауторитета, први у Философији, а други у Психологији, циљајући тако на сигурни пријем у педагошкој науци. Мали људи имали би да приклоне главу пред великим мислиоцима и да дело буде прихваћено као прворазредно, без опозиције. Уз њих је покупио и друге ауторитете, психологе и философе, наслонивши се и на њих и кад треба и кад не треба тако рећи набацао их једно на друго, само да добије што већу помоћ у ауторитетима који би због сујете прихватили његово дело као научну ствар. Али као да ствар није баш тако испала, јер за 14 година дело је доживело свега два из дања. Као да у неким приликама ауторитети не вреде...
Поред одличних педагошких мисли у делу се налазе замагљавања и празна зановетања тако „да се од шуме не види дрвеће“, како то лепо каже њихова немачка изрека. Правилне и напредне мисли затрпане су многим излишним причањима тако да се оне губе и тамне у свом сјају од незнатних и понављаних мисли. Врло је мали број учитеља и професора који ће ово дело прочитати до краја, јер одмах увиђају да цело расправљање ништа не доприноси за практични васпитачки посао, што је и сам аутор у Предговору рекао да је отишао „у теорију која је далеко од живота“. Врло карактеристично признање од самог аутора! Можемо се питати: па шта ће нам таква нереална и безживотна Теорија образовања 2!
Показаћемо чланцима који следују да Психологија у овом његовом последњем и завршном делу није тачна, да чак он показује и просто незнање обичних факата и психолошких истина које су већ нашле признање код
научних психолога.
Пада у очи овде да је Кершенштајнер на краћим линијама био изврстан (по неко његово дело доживело је по 8 до 10 из-