Учитељ

и"

ривали и утоваривали жито, дрво, дугу, брашно и друго из лађа иу лађе. Живјели су врло припросто и штедљиво, па су од малених надница прикупили толико да су купили нешто земље, саградили кућице и остали у Сиску или у његовој најближој околици. Они који су били још и писмени, одлакшали су себи живот, постали су „шкривани“, „шкартираши“, стражари или подворници, па су живјели већ и као нека господа.

Отац Милана Пејновића, окрупан и висок човјек, шутљив и увијек озбиљан, такођер се тако доселио из Лике и био је „шкриван“ у једној од најбогатијих трговачких кућа у Сиску. Кућица му је била у Новоме Сиску, у тзв. Зибелу, који савинут у лук води према Купи тамо гдје она по први пут долази са Сиском у дотицај па да нешто подаље нагло заокрене и пролази посред града све до свога ушћа. Ту је рођен Милан Пејновић 1876 године. Отац његов, наско јак човјек, имао је врло слабу и болешљиву дјецу и сва су рано помрла. Тек најмлађи син, д-р Душан Пејновић, наоко најслабији, прешао је педесету годину. Милан је умро 1915 године не навршивши ни четрдесету годину живота, а једва двадесету годину наставничке службе. Служио је као учитељ основне школе у Бакру и Питомачи, затим као управитељ грађанске школе у Илоку. Био је учитељ вјежбаснице учитељске школе у Зггребу, после тога професор педагогије и посебне методике у Осијеку и Загребу, у тамошњим учитељским школама. Умро је као управитељ загребачке учитељске школе. Већ врло тешко болесна додијелише га на рад ондашњој Земаљској влади у Загребу за редиговање књига за основне школе, али ту дужност није могао више да врши.

Старосједиоци Сиска и његове околице припадају кајкавском језичном подручју, но Личани су толико чврсти штокавци да су и данашњи потомци насељених Личана у тој кајкавској средини чисти штокавци, штавише на неким мјестима измијенили су старосједилачко кајкавско наречје подоста према штокавскому. Стога је Милан Пејновић био одличан познавалац нашега језика, премда је био оспособљен за наставника математике и природних наука. Сви се његови књижевни радови истичу лијепим стилом и бираним народним језиком, а написао је и врло много биљежака о правилности и чистоћи народнога језика под натписом „Пабирци с језичнога поља“. Тим су се Пабирцима служили у својим радовима неки наши филолози, на пр. Фердо Рожић у својим „Барбаризмима“. Да се види какви су ти његови Пабирци, навешћемо само један, и то онај написан под бројем 77 — 1911 године: „Учитеља који се око једнога школскога разреда напосе стара или настоји, једни називају надстојником, а други разредником. Али ниједно од тога двога није добро. Глагола „надстојати“, према кому се изводи „надстојник“, уопће нема у народном говору; а „разредником“ бисмо могли назвати човјека који разређује што — на пр. људе на стражу или на какав посао (в. Рј. Бр.-Ив. код ријечи: разредба, разређивање, разређивати) — обадвије су наведене ријечи сасвим непотребне, јер се њем. »К]аззепуозгапа« у нашем језику може лијепо рећи: разредни старјешина или — према глаголу настојати