Учитељ

— настојник — (в. Рј. Бр-Ив.: Настојник — који настоји над. чим, стара се око шта“). То је било 1911 године, но ријеч разредник остала је у употреби све до након ослобођења и уједињења, па је тек онда замијењена ријечју разредни старјешина коју Пејновић на првоме мјесту препоручује. Наш књижевник д-р Никола Андрић рекао је: Пејновић је с матерњим млијеком усисао смисао за лијеп и чист народни језик.

Пејновићево познавање народнога језика развило је код њега живо настојање око тога да се у народним школама и говори и пише лијепо и правилно. Управо стога је и прва његова писмена педагошка радња у Напретку намијењена језичној настави. То су његове практичне упуте учитељу првога разреда којима треба да се послужи код упознавања ученика са великим словима. Опсежнији његов рад из посебне методике народног језика приопћен је у Напретку након 1906 године. Те је године требало да се ради у народним школама Хрватске и Славоније према новом наставном програму. Тај је програм одредио да се граматика предузима на основи писмених саставака. Пејновић је написао упуте и израдио типске примјере писмених саставака за такав рад. Те упуте нису добре само с методске стране, нарочито за оно вријеме у ком су написане, већ су с обзиром на упознавање народнога језика вредније од икоје граматике. Врло је велика штета што након њега нико није тај рад-наставио на једнаки начин, јер би тиме и учитељи основних школа и њихови ученици знатно напредовали у познавању народнога језика, а особито у оним нашим крајевима где се говори другим дијалектима, а не штокавским.

Већ по овоме што је досад о његову раду речено, види се да је он сву пажњу своју навратио практичној педагогији. Паче, њега је узнемиривало претежно теоријско расправљање у нашим педагошким листовима, па је такав рад често и осуђивао, тражећи да се ради оно што је народном учитељу најпотребније да његов: рад у школи буде и стварно и методски на висини времена, а једнако и користан дјеци и народу. Док је Људевит Дворниковић остао најчистији педагошки наш теоретичар, дотле је Пејновићева теоријска педагогија ограничена тек на неколико опсежнијих чланака у Напретку и Педагогијској енциклопедији. Од таквих његових чланака из педагошке теорије вриједни су да буду споменути „Мотрење или зрење“, „Хипнотизам и педагогија“, „Култура и морал“ и многи мањи чланци који засијецају од чести у теоријску, а од чести у практичну педагогију. Међу таквим краћим чланцима, написаним у форми биљежака, имаду нарочиту вриједност они у којима је настојао да кратко и одређено прикаже гдје: те у нашој педагошкој пракси гријеши против основних, а у његово вријеме готових и утврђених начела, било погрешном, било: непотпуном апликацијом нашим посебним образовним приликама и потребама, или развитку дјетета.

Поред посебне методике народнога језика занимао се напосе и школским радом у природописној настави, као и у настави физике. У том је раду први у овим странама упутио наставни рад у