Учитељ

до Куманова. Ту су те књиге расподељене за више наших школа, које су после однели нарочито поверљиви људи и предали појединим учитељима. Када су кратовски младићи, који су били завршили ондашњу школу, видели те нове уџбенике, букваре, читанке, земљописе, свештене историје, катихизисе, рачунице и црквене историје, још сутрадан су нагрнули у великом броју у школу, тако да их је било 146 ђака. Тада су ученици подељени на разреде. У први разред дошли су букварци, у други они, који су учили наусницу, у трећи псалтирци, а у четврти они, који су свршили псалтир. Тада су учитељи препоручили да старе књиге, којима су се до тада служили, чувају за црквену потребу, али да и њих повремено читају, јер ће то бити од користи приликом богослужења. Миловановић приповеда да су те српске књиге са великим одушевљењем прихватили ондашњи кратовци, јер су их читали сви редом. Тадањи његов помоћник даскал Димитрије био је толико усхићен тим књигама, да их је све редом читао и учио као неки добар ђак и да је неке бугарске књиге, које су му неки непознати људи слали из Софије бацао у реку. До тада је Свети Сава прослављан као велики празник, а од 1872 године, овај светитељ је постао школски патрон, те је слављен много боље, но ранијих година.

Живота је примао од црквене касе 100, а Димитрије 80 гроша месечно. Тада су се по причању овога учитеља, сви Кратовци осећали као добри Срби и да су се енергично успротивили када је ловчански митрополит Иларион покушао да им натури бугарског учитеља. Ђаци су и на даље одилазили сваке недеље у цркву, а у очи празника и на вечерње. Они су читали апостол, помагали псалтовима певајући разне тропаре, кондаке и пригодне црквене песме, као што су то радили и раније. Живота, у монаштву Методије, био је старешина више наших манастира у Јужној Србији, а преминуо је у Осоговској обитељи, а у близини места, у коме је први пут развио своју просветно-културну делатност.

Како су српско-турски ратови од 1876 и 1878 године омели даљи рад са српским уџбеницима, то је Кратовска школа наставила и на даље традиционалну методу старовремске школе, а ово у толико више, што је било доста старих даскала, а међу овима и познати даскал Стевча Максимовић.

Павле Каранфиловић се спомиње као даскал у селу Шлегову 1872 године. На једном листу минеја за месец марту шлеговској цркви стоји ова белешка: Знано БЗди кога кеше азж Пакле КаранфиЛок от село Бакф даскалћ на 1872 години кога пиша МЦЋ март одић. Био је неко време и у селу Шопском Рудару.

Јован Петровић је учитељевао у Кратову, према наводима Др. Јована Хаџи-Васиљевића, у другој половини прошлога века за кога тврди да је био врло спреман. Других података немамо.)

1) Др. Ј. Х. Васиљевић, Просветне прилике, стр. 80. — Исто, стр. 830.—