Учитељ

може запазити сваки од нас у посматрању свога душевног живота. Друге струје у психологији не слажу се с оваквим схватањем Вирцбуршке школе, јер они већином у појму виде општу слику репрезентанта многобројних слика сећања који се постепено израђују дугим понављањем у тзв. „шему“ у којој се налазе сви битни атрибути једног предмета.

Кад је Кершенштајнер расправљао о мишљењу, онда је апсолутно морао узети у обзир радове Вирцбуршке школе (а ово је исто утврдила независно од ње и Париска психолошка школа), јер она пружа солиднији материјал за решавање проблема мишљења. Једна теорија образовања о овоме апсолутно је морала водити рачуна и према томе удесити план у школи.

Игра и спонтанеитет

Кершенштајнер схвата игру уско у смислу дечјег јурења и ситрања (в. стр. 437), јер тамо ређа „четири форме саморадње: игра, спорт, занимање „рад.“ Игру разликује од спорта, занимања и рада, као да у овим делатностима не постоји игра. За игру и спорт он тврди да немају „никакве циљеве који иду за остварењем каквог дела“, што је сасвим психолошки нетачно, је знамо нпр. да је уметност — игра и као таква ствара дела од трајне вредности, те се не може усвојити његово разграничавање. Игра је иста функција и у спорту, и у „занимању“ и у „озбиљном раду : свуда је основ игра за све ове делатности, без обзира да ли су „озбиљне“ или не. И у „озбиљном“ раду душа се игра. „Занимање“ које хоће неки педагози као и Кершенштајнер да разликују од „рада“, вештачко је и непотпуно разликовање, јер и у „занимању“ постоји игра духа и игра тела, тако да кажемо. Овако не схвата само он, него и велики број педагога. Ово је дошло од Хербартове школе. Увек покушавају, разуме се с натезањем, да нађу неку разлику између ових делатности, а не виде у свему овом истоветност: игру духа и телда, игру фантазије и мишљења. Заборавља се да телесно испољавање у дечјим играма није оно што чини суштину играчког нагона на којем нова школа заснива свој рад. Стара педагогика знала је само за оно просто дечје играње и јурење, и кад је говорила о важности дечјих играња, она је мислила на то сиграње и забављање, тако да кажем.

Данас се мора друкчије гледати на игре. Јер, не играју се само деца и младићи, већ и одрасли и стари људи, играју се и научници и уметници кад стварају трајна дела, а играју се и разне врсте обртници (трговци и занатлије) отправљајући своје обичне послове Свуда је овде игра духа и тела, свуда игра фантазије и мишљења, које су израсле из четири врсте играчког инстинкта (конверзациони, конструктивни, проналазачки и уметнички). Свуда игра: и код белетристе, и код инжењера сваке врсте и проналазача, и код лекара и код војних команданата итд. — свуда постоји игра урођених инстинката који су освешћени и интелектуализовани. Романсијер, приповедач и песник уопште играју се чињеницама, слажући и везујући их