Учитељ

покушај“ да се то „старо али и данас актуелно питање“ изложи; и то је заиста уздржљиво обавештење о делу у коме се први пут у нашој културној јавности тај проблем тако оштро и засновано поставља.

Др. Лоренц је на становишту активизма своје врсте, можда сасвим неразвијеног у смислу метафизике и за тоу крајњој линији неодредљивог, али који је управо стога непосреднији и појмљивији. Мисао и акција су нераздвојно дати; сама мисао је акција. — Такође, акција је права, само ако је свесна, ако с мишљу прожета, ако је мисао. Захват мисли се пружа до најтамнијих дубина, она је, често скривена, водиља најунутарњијих покрета. У једном вишем, метафизичком смислу, може се, по Др. Лоренцу, мисао узети као отсев божанске мисли која је иманентна основа стварности. Моторне тенденције су особина сваке праве мисли; права мисао увек обогаћује и преображава стварност. Стварност је с друге стране критериум истинитости мисли. У овој књизи Др. Лоренц је у оквиру једног идеал-реализма, без метафизичких консеквенци.

Проблеми акције, за које има Др. Лоренц дубоко разумевање, били су област, у којој је врло рано уочио све што је битно везано са акцијом, првенствено, морал и религију. Др. Лоренц даје још 1912 год. оглед „О срећи“:) и једно овеће. популарно изложено дело: „Врлина и срећа““). У огледима: „О вредности хришћанске религије“ ;"); „Хришћанска мисао““); Духовна криза нашег доба“; „Религија у светлости савремене науке“); „Природне науке и натприродно створење света“'); — Др. Лоренц употпуњава своја схватања о вредности, истинитости и судбини религије у духу проосећаног хришћанског реализма.

Др. Лоренц велик део својих напора уложио је у истраживање, разрађивање и излагање проблема историје философије, коју он, као и психологију већ годинама на Универзитету у Београду предаје. Шта више његово прво дело је изнето у том духу, наиме његова докторска дисертација је: „Пле РћИозорће А. М. Атрегез (1908)“. За став Др. Лоренца тај спис је од великог значаја: Ампер је дао једну модерну научну синтезу знања, које је он несумњиво претстављао и вере коју је дубоко осећао. У свим својим портретима из историје филозофије Др. Лоренц ће природно, спонтано, без тенденције да укаже на духовно-религиозне изворе философског стварања. Огледи: „Сокраш“:); „Философија св. Августина““); „Плашонови докази бесмртности душе““); „Мо-

1у „Гласник православне пркве“ Хи1-1912;

2) 13 књ. задужбине Димитрија Стаменковића — Изд. академије Наука. 8) „Хришћански живот" 1926;

1) „Хришћанска мисао“ 1935;

5) „Богословље“ 1932;

6) „Богословље“ 1932;

7) „Богословље“ 1931.

1) „Наставник“ ХХ 1909.

2) „Гласник Српске православне цркве“ 1911.

8) „Мисао“ 1923.