Учитељ

ПЕН АНАБЕЛ А АНА ЕРЕ ПНЕ РАНИ Om 281

низам и плуризам по Канту““); „Философ А. М. Ампер“5); „Гете и Спиноза“); „Религија Спинозина“"); „Теорија релашивностши и религија““); „Са УШ интернационалног конгреса за философију“), — су озбиљни докази да је философија пуна религиозног духа. Главно дело Др. Лоренца из ове области јесте: „Преглед историје философије“, који је намењен студентима и одликује се прегледном поделом градива, подвлачењем битних ставова појединих философа и уопште, јасноћом и тачношћу у излагању њихових доктрина. Тај „преглед“ обухвата и историју словенске философије.

II.

Најновије дело Др. Лоренца: „Психологија и философија религије“ (1940) синтетично обухвата и диже на виши ступањ све битније резултате његовог научног рада. Др. Лоренц је, ако се има у виду дуги, непрекинути низ његових радова, био позван да у нашој јавности, која се о религији обавештава из једностраних и застарелих списа, попуни овим делом једну велику празнину. Др. Лоренц је овим делом показао да има и љубави и разумевања за предмет који третира.

Психологија религије је нова наука, нова грана психологије; она је такорећи још у одређивању и прецизирању свог предмета, још у тражењу својих метода. Ту се гледишта тек диференцују; ту још увек продиру спољни елементи који сметају да психологија религије најпосле добије научан облик. А као егзактну и критичну замислио је и засновао њен оснивач Рунце. Сем тога религија се као „најкомпликованији процес у људском духу, јер претставља јединство највиших духовних функција“ не подаје до краја ни једној анализи и тако на пресудно питање шта је и који је праелеменат религиозног доживљаја, — одговара често произвољна спекулација. Свестан сложености свог предмета, Др. Лоренц је и овде као и увек више ишао за оним што је јасно, одређено, проверено, макар било и скромније него за смелим и сензационалним схватањима и претпоставкама.

Др Лоренц, међутим, увиђа у самој природи материјала психологије религије, недостатке који спречавају да се у том оквиру дефинитивно реши проблем религије. Субјективно-психолошка структура религије нужно поставља проблем њене објективне истине и вредности. Вера у Бога је субјективно стање духа, али оно, да би било оним што је, Тасје претпоставља као свој делатни узрок стварно постајање Бога. Психологија религије се исцрпљује анализом вере, молитве, религиозног доживљаја, али

тим управо и доказује да је њен предмет т. ј. религија превазилази +) Рад Југословенске академије књ. 253 1926.

5) „Српски књижевни гласник“ 1936.

6) „Српски књижевни гласник“ 1932.

7) „Богословље“ 1985. |

8") „Светосавље“ 19835.

5) „Богословље“ 1985.