Учитељ

в) да се садашњи Извршни одбор, у вођењу главних послова организације и уређивању листова прошири још и претседницима свију секција, у коју сврху да се одмах донесе потребан правилник.

Најзад, Главни одбор исказује своје задовољство, да јеу Удружењу Југословенсксг учитељства враћена пуна солидарност и мир.

Овим се начином за моменат ликвидирала криза у удружењу. Активни чланови Извршног одбора су се поново вратили на своје положаје, али је ускоро и ту дошло до промена. Прво је поднео оставку г. Данило Милановић, стога, што је налазио да одлука Главног одбора о претставнику удружењу за одржавање везе са иностранством, односно Учитељском Интернационалном, значи истовремено неповерење према његовој личности; затим је поднео оставку г. Милан Поповић, а нешто доцније и поч. Љуба Павловић. Њихова места су попуњена заменицима и на тај начин настављен је рад.

Ну, то време није дуго трајало. Априла месеца 1980 год. изашао је закон о чиновницима са параграфом 76 који је садржавао неке специјалне прописе за удружења. Ту је прописано:

Државни службеници не могу оснивати удружења државних службеника, ако немају одобрење и свога ресорног министра; пензионери могу бити редовни чланови удружења, али не могу бити чланови управе; професионална удружења државних службеника стоје под надзором ресорног министра, којима су дужна подносити годишње извештаје.

Чим се обнародовао овакав закон, председник Управног одбора г. Милан Рабреновић са осталим пензионерима који су још остали на својим дужностима у управи поднели су оставке. Тако је отворена нова криза у управи удружења, која је завршена на седници проширеног одбора, 14 априла 1930 год. На тој седници је претседнички положај заузео г. Дамњан Рашић. Појављена криза у управи решена је брзо, али је тим решењем, као што ће се доцније видети, отворена дуготрајна и дубока криза у учитељству.

Објективност историска налаже да се ова седница од 14 априла што потпуније унесе у историју учитељске организације јер поједини моменти на њој и пре ње најрељефније осликавају стање у коме се у оно доба налазило учитељство и велику моралну одговорност коју су пред историјом и учитељством понела лица која су до тога довела. |

Дужност председника после оставке г. Рабреновића, вршио је поч.' Миладин Цвијовић. Он је после оставке г. Рабреновића изабран на то место, у духу правила, као најстарији члан Управног одбора. И могао је сасвим добро да отправља ту дужност до сазива прве Гл. скупштине. Али, то није била жеља званичних просветних фактора из тога доба. Они су желели и хтели по сваку цену да на томе месту виде г. Дамњана Рашића. И, нигде није објављено ни записано, али сваком савременику тога догађаја је познато, да је поч. Цвијовић, био принуђен да поднесе оставку на положај председника