Филателиста

таи трен ери

„овде пошта устројена.....'; даље је исто обавештење као и у предњем распису конзулатима. — Постоји и једно писмо са жигом поште Београд, које је начелничество окр. ваљевског упутило 25 маја „Високославному Кин. србеком Попечитељству Иностраних Дјела".

Према овим подацима јасно је да је прва српска пошта за јавни саобраћај била отворена 25 маја 1840 године (по старом календару).

Прва главна мензулана налазила сеу Београду испред садашњег главног улаза на Калемегдан, на шростору између Рајићеве улице и споменика Милана Ракића, у закупљеној згради Исмаил-апиног хана. Касније је пресељена у близину тадашње Типографије и Саборне цркве. У околини типографије били су густо насељени претежно Орби, итоу продужењу "уласка на варош-катију, која се налазила на углу Поп Лукине улице и Косанчићевог венца, унутар ушанца". У мензулану се улазило кроз варош-капију. Како је мензулана са својим сеном овде била стална опасност због пожара за околне зграде, понова је пресељена натраг код Калемегдана у Исмаил-атин хан. (Н. Гулан „Мензулски саобраћај и татарска гласничка служба у Србији“ у „ПТТ архиву“ св. 3).

По свој прилици да је и ова београдска мензулана била на незгодном месту и није одговарала потребама, те је кнез Милош желео неко боље место, које би задовољавало српске, а не би штетило ни турске потребе. Било је изабрано место где је сада пристаниште на Сави, у близини Сава-капије, где би било згодније место и за преносиоце поште из Аустрије, а и за Турке. Београдски везир пак није се сагласио са тим изабраним местом, те је због тога депутација српска, која је била у Цариграду ради израде новог устава од 10 априла 1838, поред тога најважнијег посла, шрема упутима добивеним од кнеза Милоша, тражила од турског министра спољ= них послова Нури Ефендије да одобри да се на изабраном месту у Београду, до саме вароши подигне поштанско оделење, „мензулхана". И писмом од 8 јуна 1838 г. Но 34 поднела је извештај кнезу:

„У одговору на ваше уважајемо писмо од 20 маја Но 443, у призренију места спрама старог нашег конзулата таки до палисата у Београду, где је правителство наше намерно градити мензулхану, а Ч. везир Јусуф паша, мухафиз бјеоградски, неће никако исто мјесто да прода, не пропуштамо увједомити ваше високоблагородије, да смо о предмету овоме имали рјеч с Харимије-Назром, 4. Решад пашом, и да смо по совјету њетовому предали такриф на капију."

„Шта пак у предмету овом израдили будемо, не ћемо пропустити у своје време вама јавити" _

Писмом од 28 септембра ститао је и други извештај.

„Не пропуштамо увједомити вас, да нам је управљајући министарством иностраног дјела, Нури-ефенди показивао план послани му от Мухафиза бјеоградскот Јусуф-=паште, како то мјесто у граду

"стоји, како је оно граду потребно, и

триста којекакви шрепјаствија.

„Ми смо му кратко казаши, да ми за налшу потребу можемо правити ту мензулхану у пољу гдје год хоћемо, но да смо (ради, да се она на таковом мјесту направи, пдје ће бити на руци везиру и куририма Европским, и то је узрок што то мјесто ушштемо, особито што другог згодног не има. Нури Ефенди почуствовао је правду рјечи наши, и незнајући шта ће, јербо у граду противу прететавленија Јусуф пашина дирати не емје, казао нам је, да ће писати Јусуф паши све ово с упутствованијем, да он постара се друто какво удобно мјесто за мензулану наићи, и у сагласију с Господарем на то опредјелити."

Немамо података никаквих о даљем раду на избору места за мензулану овим путем, али се зна да, иако закупљени Исмаил-атин хан није одговарао потребама мензулане, ипак је она ту остала до 1863 године.

Као што смо видели из расписа попечитељства унутрашњих дела била је прва пошта смештена у зпради на Калемегдану, где се налазила и „правителствена мензулана“. Са отварањем ове поште за јавни саобраћај, она је била снабдевена и својим местним житом (само с именом места у оквиру). То је био први српски поштански жиг, употребљен први пут 25 маја 1840 године.

Међутим, како се варош нагло ширила и трговачки и занатлиски крај се јако развијао око Варош-капије и Саборне цркве, па према Зереку и Дорћолу и према данашњој Кнез-Милошевој улици (Абаџиском чаршијом — садашњом улицом Народног фронта), мензулана на Калимегдану све је више била на сметњи, а уз то и трошност зпраде и замашна кирија постајали су неодтодиви разлози, да се потражи место за мензулану изван „шанца“. И кад, 1861 године, кнез Милош нареди да се нађе погодно место за подизање зграде за мензулану, би му предложено место на Батал-мамији (на месту где се данас налази нова зпрада у Мајке Јевросиме улици бр. 13).

(С. Остојић, пишући „О стогодишњици јавне поште у Орбији" (у „Филателисти" бр. 7/8 за 1940 годину), на основу података из чланка Д. Ј. Ранковића „Из Бео-