Филателиста

ворнот Совјетника Јакова Јакшића, Надзиратељем цјеле поште у Сербији, поверавајући му сва лица, која у поштан= ском званију служила буду, и шрепоручивајући му све дужности, које њему; као Надзиратељу цјеле поште у Сербији пристоје....."

Тто троглашењу устава од 1885 године, такозваног „сретењског- устава издат је 14 децембра исте године указ, којим се рпопечитељу внутрени дјела> ставља у дужност, између осталог, управа и уреЂење пошта.

Не зна се тачно кад су мензулане у Србији, које су раније биле даване под закуп, прешле у државне руке, али из „Височајштег решења" кнеза Милоша од 30 маја 1838, — у коме се изражава жеља да се стање мензулана побољша и одређују потребне суме за издржавање особља и коња у извесним мензуланама, — види се да су мензулане тада сматра-= не као државне установе. (Е. Дероко „рађа за историју пошта у Србији").

Кнезу Милош је „сретењски устав: био сувише слободоуман, те га је опозвао, па пошто је од 1835 до 1838 године одутовлачио решење уставног питања, Порта је 1838 године октроисала устав, којим је такође предвиђена установа поште, На основу тога устава издато је 29 маја 1839 „Устројеније централног шравленија Књажевства Србског“, по коме је попечитељству унутрашњих послова стављено у дужност и „Управленије за= веденија општеполезних и пошта“, а по „Устројенију начелничества окружни“ ова су имала ошштити са попечитељством унутрашњих дела, поред осталог и по „дјелима која се относе на уредити се имајуће поште и садашње мензулане". Као што се из овога види у то време није у Србији још постојала пошта, која би служила јавном саобраћају, већ да се она имала тек уредити. (Е. Дероко).

У Уредби о устројству књажевске канцеларије од 29 маја 1839, у члану 48 стоји: „Канцеларији књажевској придодаје се, и под управитељством пошечитеља Иностраних Дијела ставља се један татајр-ага, с потребним числом татара, и једним код њега експедитором, којета ће дужност бити, сва званична преко татар-ате долазећа и одлазећа писма у протокол записивати“, — а у члану 49: „Татајр-ага је поглавар татара или курира и експедиције писама канцеларије кнежевске, совјета, остала три поштечитељства и других надлежатељства, од којих или на које би писма у експедицији, под њим стојећу дошта“,

Као што смо напред навели, татари су имали да преносе само службене поштиљке. Пословни свет није могао користити ниједну весничку службу (ни сјрп=

ску, ни турску, ни аустриску, ни енглеску), већ се служио путницима намерницима-или сахијама, приватним треносиоцима, који су, упражњавајући ту службу као стално занимање, преносили писма и новац приватних лица, нарочито трговаца, на велике даљине — идући пешице, Због њихове «торо извршиване службе, лурски и аустриски татари :шостепено су им шреузимали тај посао, истину тајно, али је ипак тај њихов недозвољени посао све више узимао маха, а тиме се и та њихова тајна све теже могла скривати. Такав рад турских, а нарочито аустриских татара указивао је на све већу потребу узимања у државне руке и приватних пошиљака.

Још 1836 тодине Аустрија је, у споразуму с Портом, отворила у Беопраду генерални конзулат. Аустриски конзулат је увидео, да би имао велике матиријалне и политичке користи да отвори своју пошту у Београду и да преузме не само поштанску службу у Србији, већ и везе пословног света из Србије са иностранством, — пошто у то време у Србији није било никаквих пошта за јавни саобраћај.

(Осећајући и стварну потребу за отварањем пошта за јавни саобраћај, а увиБајући и све незгодне радње турских и аустриских татара, који су користили српске мензулане, а вршили пренос не само званичне поште својих влада, већ и приватних лица и из такорг рада извлачили личне користи, српској влади ове се' јаче наметала потреба да уведе поште за јавни саобраћај, а свакако да је рад на томе убрзан, кад се сазнало за намере аустриског конзулата да оснује у Београду аустриску пошту.

Отварање српских пошта за јавни саобраћај није извршено за владе кнеза Милоша. Он је дао оставку на престо 1 Јуна 1839, а после краткотрајног живота. његовог наследника, старијег сина Милана, дошао је на престо његов млађи син Михаило, који је у марту 1840 године наредио да се „Централно правленије" премести из Београда у Крагујевац.

Вероватно, да је, поред раније наведених разлога, с овим премештајем у вези и отварање првих поштанских ста= ница за-јавни саобраћај у Београду и Крагујевцу.

Немамо решења о отварању поштан= ске станице у Београду, али је сачуван распис попечитељства унутрашњих дела конзулатима да је у Београду устројена пошта, која средом и суботом у подне полази у унутрашњост Србије; да је по-– шта смештена у згради на Калемегдану, где се налази и правитељствена мензулана; да ће пошта од 25 маја 1840 године примати сва званична и приватна писма. — И у „Сербским новинама" од 1 јуна те године објављено је у дневним вестима из Београда од 27 маја да је