Филателиста

пусти да његови «урири треносе препиоку српске депутације и да затим наре-

ди ову манипулацију шреко Земуна, ви-

ди се из једног његовог шисма Метерниxiy: „Or, comme par ce moyen noius molus trouveroms en possession de la correspondence wdes dćputes serbienmns a Comstamtinojple aviec leur chef, faquelle devna passer nećcessairment par nos maims dans la ашаrantaine de Semlim, je crois ne devoir pas mamquer d'em informmer V. A. afin aqu'elle

puisse donner les ordres фтеЏе јигега.

convenalbles afin de tinper de cette ocircomзђатсез tout le parti que pourra exiger le service.”

(„Дакле, како ћемо на овај начин доћи до прешиске српских делегата у Цариграду са њиховим шефом, која треба да прође неминовно кроз наше руке у земунском карантину, сматрам за дужност да о томе обавестим Вашу Светлост, да бисте могли издати наређења, која будете сматраџшти за прикладна, да се извуче из ове прилике све што ће моћи бити од користи (служби. ")

Овакав рад и званичних органа турских и аусприских натерао је кнеза Милоша да помишља на што скорије организовање сталног шреноса шоште са авојим људима, — на чему је он већ и раније почео да ради, од случаја до случаја. Срби, па донекле и Турци поклањали су доста пажње шреносу поште кроз Србију и имали воље за његово унапређење, али изгледа да им материјалне могућности за то нису биле довољне. Изгледа да су приходи царских мензулана били недовољни да покрију издатке, те је 24 априла 1826 године султан Махмуд Џ издао један ферман, којим је одређена нова, повећана такса за употребу коња, измењен начин издржавања мензулана и мензулџије замењене кириџибашама. Не зна се тачно кад су царске мензулане предате кнезу Милопгту, али многе чињенице говоре да је то било око 1820 године, а можда у му биле препуштене и пре тога. За то говори и познати случај са јагтодинском мензуланом, кад је, 1820 године, изасланик кнеза Милоша, Милета Радојковић изврштио преглед те царске мензулане и поднео кнезу извешттај о стању и потребама те мензулане. Овај пример доказује да је стварна власт и над царским мензуланама већ тада била у рукама кнеза Милоша. Па и онај нешто доцнији случај обраћања аустриских власти кнезу Милошту за употребу мензулана на цариградском друму од стране _ аустриских "курира, доказује стварну власт кнеза Милоша над њима.

Из података, које је дао Мита Петровић у напред поменутом делу, види се да је 1834 године постојала 31 српска мензулана и, међу њима она у Беопраду, као

и друге у цариградском друму (у КПроцкој, Џаланци, Баточини, Јагодини и др.).

Пренос поште између Београда и Земуна вршили су каикџије на чамцима (каицима) по тарифи одређеној још за време Турака, која је била настављена да се наплаћује и кад је превоз предат арпеким. властима.

На измаку 1838 године, кад је биопрадски везир, по одредбама султанскот фермана, предао кнезу Милопту београдску царинафртишцу, танез је указом од 20 децембра исте године уредио шревозе..... Овај указ гласи: „Писмом овим објављујем свакоме, коме знати надлежи, како ја предајем конзулу бјеоградескому Шанти Х. Стоиту, главно надзиратељство каика, на коме се људи нашти из Бјеопрада

· превозе у Земун и Шанчево и натраг.

6) Од сваког писма, које би се из Бјеограда у Земун или Џанчево слало, и писма, које би из Земуна ил Панчева у Бјеоград долазило, наплаћивати конзулат по пет пара поштарине. Напротив тога конзулат је дужан оправити одлазећа и подјелити сваком своја долазећа писма на уређено време."

Кад је за попечитеља унутрашњих дела био наименован Ђорђе Шротић, кнез му шисмом од 11 априла 1834 године Ме 1348 наређује: да ове „мензулане продате иј лицитандо, особито пак мотрити на Беопрадеку и Паланачку, да иј честитим људма продате, који ће имати добре коње свагда, да ми се не туже татари и курири као до сад...."'

По споразуму са кнезом Милошем и енглеска влада је од 1835 године организовала своју сталну весничку службу кроз Србију. Енглески курири су долазили до Земуна, а кроз Србију су енглеску званичну пошту преносили нарочито одређени српски татари (Риста Прендић) до Алексинца, који је тада био на граници према Турској, и у њему је било седиште другог енглеског курира.

И по томе што је преко Орбије сада ишла и аустриска и енглеска пошта, а и све чешће везе кнежеве са Цариградом, дати су кнезу повода да за надзор над шоптгама, који су до 1835 године водити кнежева канцеларија и попечитељ унутрашњих дела, од 20 фебруара исте године постави нарочитог сталног ушравника „надзиратеља" пошта, коме је било стављено у дужност да се стара о напретку и развитку српских пошта. За првог „надзиратеља" свих пошта у Србији био је постављен Јаков Јакшић овим кнежевим указом:

„Из побуђенија, што је кроз Отечество наше Европа пут трговином и звати чт им дјелима отворила, а и осим тога желећи, да се у земљи нашој вообштче пошта добро уреди, постављам ја данас мог Над-

70%