Филателиста

Операције на Дрини јуни-октобар 1876. године

Јуна 1876. према турској граници су постављене још четири војне формације (касније назване армије) и то:

1. Дринска војска под командом генерала Алимпића са 20.000 људи и седиштем у Љешници;

2. Ибарска војска генерала Заха са 6.000 људи и седиштем у Рашкој;

3. Моравска војска генерала Чернајева са 65.000 војника, пет дивизија и са резервним саставом;

4. Тимочка војска пуковника Лешјанина са 25.000 људи и седиштем у Зајечару.

У саставу ових војних формација учествовала је и једна бригада босанских и аустроугарских Срба, неколико батаљона добровољаца и неколико батаљона Срба из Старе Србије (Косово и Македонија).

1. јуна 1876. године објављена је одлука Кнеза Милана као главнокомандујућег српске војске, да се прихвата одлука војног савета из маја 1876., да све четири војске предузму офанзиву. Наређује се да напад почне кроз десет дана, али је због Христићевог одласка у Цариград за кратко одложен. У близини Делиграда, 18. јуна 1876. српски Кнез прочитао је војни проглас, односно објаву рата.

Министарство војске је предложило офанзиву у два правца дринске и ибарске војске, али је Кнез Милан прихватио план војног савета. Тај план се састојао из четири дела:

1) да дринска војска пробије границу, упадне у Босну и подигне устанак са локалним Србима;

2) да се ибарска војска споји са црногорском војском на Тари;

3) да моравска војска на југу земље у правцу Ниша блокира продор Турака из тог правца и

4) да тимочка војска напредује ка Видину са циљем да се у Бугарској подигне устанак и да се Турци постепено протерају у Малу "Азију.

Међутим, српска војска није била довољно припремљена, наоружана и обучена за сукоб са још увек моћном турском армијом. Збор развучености фронта 20. јуна се моравска војска повлачи и Турци из правца Ниша прелазе у контранапад ка Алексинцу. Ибарска војска се 22. и 23. јуна просто распала са знатним губицима, а тимочка војска доживљава судбину моравске и повлачи се почетком јула. Већ 12. јула Кнез тражи од Турака примирје.

Дрина је неочекивано задржала високи водостај, па је и то био разлог спорог напредовања. Реку су прво форсирале четничке и добровољачке јединице, али нигде није био омогућен контакт са устаницима које је са овог "терена турска војска на