Филателиста

време протерала. Офанзива је доживела неуспех јер је мали део трупа прешао у Босну (свега неколико хиљада српских војника), а очекивани свеобухватни устанак против Турака у Босни није организован па је турска војска остала слободна за сучељавање са српским дивизијама. Нагло опадање Дрине у августу довело је у опасност целу западну границу од турске контра-офанзиве,која је делимично започета 5. августа.

Кнез је покушао реорганизацију војске у циљу спречавања контра-офанзиве: дринска и ибарска војска су стављене под команду одличног војног стратега генерала Алимпића, а трећепозивци се додају моравској војсци код Алексинца. Са Дрине је повучено 15. батаљона пешадије и прикључено моравској војсци у циљу заштите јужних крајева Србије, пре свега Крушевца и Књажевца, од могућег продора Турака.

Примирје је склопљено 3. и 4. септембра, српска војска више није прелазила Дрину, а спречена је Турска контраофанзива. Иако је било спорадичних кршења примирја око Алексинца, дефинитивно примирје је склопљено 20. октобра, а мир је склопљен 16. фебруара 1877. године. Други српско-турски рат почео је 1. децембра 1877. и завршио се релативно успешно по Србију Санстефанским миром 3. марта 1878. године, када су границе Србије проширене до данашње Македоније без Косова (Ниш, Лесковац, Врање, итд.). Остале територије Србија ће ослободити 1912-13. године у балканским ратовима.

Резиме овог рата Србије за ослобођење територије и српског народа на Балкану од отоманске империје је следећи:

Српска офанзива је почела 22. јуна преласком Дрине и мањим продором на турску територију у источној Босни, 15. јула спречена је српска офанзива и започела турска контра-офанзива на јужном фронту (Алексинац). Од 6. августа Срби држе још само неке положаје у Босни, углавном око неког провизорног моста, улогорени су и не предузимају никакве војне операције, у сталном су контакту са главним штабом дринске војске. Преко границе, у Љешници, 5. септембра Турци дефинитивно потискују Србе преко Дрине. У међувремену значајан део дринске војске је пребачен на југ Србије и није било могућности да Срби остану у Босни у којој су били од 20. јуна до 5. септембра. Историчари тврде да су покрети српских трупа у Босни били чисто стратешки, није било већих ратних сукоба, српска војска је била углавном "ушанчена" и осим краткотрајног заузимања Бијељине, ни један град није ослобођен од Турака.

Како професионална војска у Србији још није била у потпуности формирана, посебно је недостајао официрски кадар, овакав резултат односно неуспех првог српско-турског рата био је неизбежан, доказ за то је и помоћни састав српске војске: 10.000. добровољаца (5.000 Срба углавном избеглица из Босне и добровољци из Војводине, 3.000 Руса од чега 500 официра у Моравској војсци, 1.500 Бугара који су се по преласку у Бугарску одмах предали Турцима и тиме разбили Тимочку