Цвијићева књига

ШУМАДИЈА.

На Северу од Ниша, тачније на Северу од Копаоника и Јастрепца настаје северна Србија која чини потпуну целину; та се целина може назвати Шумадија по земљи, која је у њеном центру и која је од ХЛХ века играла најважнију историску улогу.

То је површ нагнута с Југа на Север, која се завршава на обалама Саве и Дунава, поглавито одсецима високим од 20—50 метара, или брежуљцима; супротна обала ових река ниска је и често баровита. Шумадија је ивична област панонског неогеног језера и одликује се низом језерских тераса које се постепено једна испод друге спуштају: највише су високе око 800—850 метара; најниже, на обали Дунава само 120 метара. Тиме се објашњава, што су шумадиска побрђа често покривена песковима, глинама и лапорима језерског или маринског порекла; испод њих настају и често су у долинама оголићене старије, врло разноврсне стене, од кристаластих шкриљаца и еруптивних стена па до пешчара, лапора, кречњака тзв. шумадиске, већим делом кретацејске формације и до флишних стена, које су бар делимице палеогене. Језерске наслаге су покривене слојем хумуса који је често врло дебео. Лес не иде далеко на Југ од обала Дунава.

Скоро је у центру површи усечена долина Мораве, која се одликује широким дном, благим

Штампано у делу „Балканско Полуострво и Јужнословенске Земље. Основе Антропогеографије.“ Београд, 1922., с. 62—69.