Цвијићева књига

12 ЈОВАН. ЦВИЈИЋ

Дуне живога песка боље растављају две државе, и боље су међе, него многе планинске границе.

Поменули смо вештачку границу у Барањи, која се може исправити, и вештачку границу око Прекомурја, која се због намрсканости и исецканости земљишта не може поправити, осем ако се одступи од етнографског принципа.

Вредност сваке границе, а нарочито овако вештачке, зависи од снаге држава између којих су повучене. Али су то у ратним временима и за јаке државе несигурне и опасне границе, јер је у превази онај који напада: има могућности да изненади онога који их брани, и да брзо кроз њих продре.

На послетку, наше западне копнене границе према Италији не могу се друкчије назвати до насилним границама јер их је на крају крајева одредила сама Италија. У Паризу, она није допустила да се њима бави стручан и објективан орган Конференције; у Рапалу, те су границе повучене једнострано и заинтересовано, онако како је то хтела Италија, која је заузела најповољније положаје.

П

Северним границама ушли смо доста дубоко у Средњу Европу, у панонски басен и огранке Источних Алпа, док јужним допиремо близу солунске околине. Наша држава нема више једноставан карактер као пре Великог Рата. Она је сада и полуострвска држава, држава Балканског Полуострва, у које залази својим највећим деловима, али уједно и држава Средње Европе, које је део, и с којим је нашироко везана и спојена добрим комуникацијама. Има дакле два привредна и културна фронта. Осим тога, у ствари има и трећи, јадранско-маритимни. Она није маритимна држава, јер су њене поморске границе незнатне према копненим (поред тога јадранско приморје везано је са унутрашњошћу државе ретким и слабим комуникацијама), али ће са развитком комуникација та страна добијати значаја.

(Осим тога, наша држава је на више страна