Цвијићева књига

34 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

нутку кад је зрео за сеобу, он је већ зрео и за еволуцију.

А колико се он тако зрео за еволуцију промени кад почне пролазити кроз непознате крајеве, често с опасношћу, и настани се да живи под новим природним, економским и друштвеним приликама! Народ који се сели упозна многе ствари, које се живота тичу, више и боље него што би их проучио путник који путује ради своје инструкције. Јер сељак се сели са женом и децом, тера стоку, носи све што се може понети.. Непрекидно је у контакту са становништвом на које наилази и са њиховим начином живота; његово путовање је често низ невоља, и он добро осети и милосрђе и љубав, и окорелост и мржњу. Кад прелази границе провинција и држава исељеник их дубље позна и свој суд о државама обично искаже једном двема лапидарним реченицама, које су екстракт искуства. Различно га дочекају у земљама колонизације, али му нигде није лако: има да створи све што му треба за живот; у Србији су могли слободно заузимати земљу, али шумовиту, коју су морали крчити; осим тога их је држава помагала и ослобођавала на дуже време пореза. Досељеницима се много теже било одржати у земљама бивше Аустрије и Млетака. Морали су кашто по три-четири године живети у земуницама и у колибама од бусења и грања, по шумама, док су успели да добију земље за стално становање; они што су се насељавали у Жумберку морали су тако живети и потуцати се скоро једанаест година; често су у прво време трпели глад, јер се тешко долазило до хране. Насељавани су истина по пустим земљама, али се редовно, пошто их обраде, јављају власници, властела и црква, и траже десетину и робот. Они се противе, настају дуге препирке, кашто и борбе између досељеника и старинаца, и војнички заповедници и аустриски двор били су на страни досељеника, јер су им били потребни као војници за заштиту границе. Колико им је требало времена док набаве оруђа за обрађивање земље

т. у ПИКАе ли пси а с