Цвијићева књига

36 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

за брда и речице. Исто тако извесне сточарске зграде, као савардак и кућер, нарочито карактеристични за сточаре око Дурмитора и за Сјеницу, распрострањени су у Србији у главном донде докле допиру досељеници из поменутих сточарских крајева. У ранијим временима су у Србији досељени Црногорци катунске нахије дуго чували своју струку. И због тога су доскора називане стшрукарима неке породице досељене са Чева у село Копљаре, у сред Шумадије. У Косјерићу и Креманима (ужички крај) изненаде двокатне куће херцеговачког типа, у чијем је доњем делу магаза, а пренели су их досељеници. У Лозници има две куће од камена зидане, а једна од њих ограђена високим каменим зидом, онаквим какви се праве у ниској Херцеговини и Далмацији; зидали су их досељени Херцеговци, последњу Херцеговац са Поповог Поља, који је осим тога на своме имању гајио сијерак и воду једног извора одводио у вртачу, коју је зачепљавао, и на њој су његови мочили кудељу; то је иначе сасвим непотребно у Лозници, где на све стране има извора и текуће воде.

Али на крају крајева се и најупорнији прилагоде новим природним и социјалним приликама. Та су прилагођивања морала кашто бити врло знатна. У Шумадији највећи број досељеника чине сточари са црногорских брда, са висоравни око Дурмитора и од Пиве, затим од Пештери и Сјенице. Они су сишли са висоравни од 1000—1500 м. висине у ниско шумадиско земљиште од 120—250 м. висине, чак и у још ниже и мочарне равнице главне и Западне Мораве и Колубаре. Дошли су под друкчији атмосферски притисак и под друкчије климске прилике. Били су искључно сточари, а морали су се у Шумадији навикарати на земљорадњу, гајење свиња, шљиварство и т. д. Променили су храну, стан и ношњу. Имали су да се навикну на земљу у којој су комуникације, трговина и спољне везе биле друкчије од оних у њиховој земљи матици. Где су могли да бирају земљиште за настањивање, као што