Школски гласник

Бр. 5.

Стр. 69.

Овај покрет, ухватио је јача корена у Америчким државама, и не еамо да је знталасао педагошке и психолошке кругове, него је заинтересовао и остили научни свет целог друштва човечјег. На челу овога покрета, етоји као вођа В1ап1еу НаН. који је евоје науке свршио у Немачкој — где се упознао са овим по кретом, и дошао до тог уверења, даје ово зрела миса >, која се односи на проучавање природе детиње Осим Америке, ова наука нашла је нлодно з мљиш е у Немачкој, а одзива та наука нашла је како код нас тако исто и у Француској и Италији, те се тако у брзо развила читава књижевност, о проучавању пр -роде детиње. Многи су размишљали о томе : има ли за педагогију природније основе, него оне науке, која нам даје законе, о телесном и душеваом развитку детета, к да нас упозваје са свима особинама детета, а установљава тип детета, арема типу одраслог човека? И при самој пракеи учења и васпитања то нам је од иреке потребе, да можемо унознати дете —• јер еамо онда можемо умесно поступати, кад су нам познате све особине детета. У новије доба, педагогија је ове чи њенице, врло мало узимала у обзир. Психологија, која ју је водил < била је психологија одраслих. Она је узела у свој ирограм рада и изводила је језгро културе, а у васпитној пракси, лебдео јој је нред очима етички циљ, како родитеља, тако исто и учитеља — и тако обоје, често су грешили нротив душе детиње. Што ова душевна споеобвост детета није узета у обзир, из тог разлога, створила се у педагошкој књижевиости реакција, којој су носиоци заставе : ЕПеиКеу и „СШтаии Регктз. У делу „Стогодишњица детета " које је написала Е11еи Кеу, оштро устаје у одбрану дечије правичности те расправља о томе: да индивидуалност детета треба поштовати и пустити је да се развија, а не разним законима ограничавати је, и тако ту иодивидуалност угушити и упронастити. Сличне мисли расправља и заступа у св јој књизи под насловом: „Дечја култура" и ОШншш Регкшн.

0 неразумевању и непознавању душевних саособности дечјих расправљане су и писаае многе лепе расправе, у појединим чаеописима за лепу књижевност па чак романи и драме. Све ово доводи нас до тог уверења, да су на овом пољу учинене многе крупне погрешке. Али све ове појаве књижевне реакције, нротив занемарености у прошлом времену, само једностраним претеривањем бране способности дечје, приликом учења и васпитања не треба да нам је пред очима само дете, него и оно: шта треба да буде дете! Та дете неће остати дете, него ће оно по божјој вољи постати одрастан младић па човек, и као такав, постатл члан друштва човечјег. И кад хоћемо, да га учипимо корисним чланом друштва, оно према одређенпм способностима својим, мора познавати језгро кулгуре, да са осталим друштвом може узети — учешћа у томе раду. Познајмо дакле дете! „Али познати, то још није једно исго да се пусти самом себи" —вели : један дечји психолог. Проучавање дегста, то је без сумње један врло нуждан и корисган посао. Ова наука ће нас за цело одвести тамо, да родитељи и учитељи боље знају оценити дете; да не узимају 31 грех и врестун, кад наступе телесне дисп зиције, да не мисле да је дете рђаво кад је болесно нити да поступају с дететом као са одраслим, већ нека се пренесу у његов душевни евет и нека га разуму, а овим правилним разумевањем и у месним нравцем — изведу на прави нут. Овим ноступком доћи ће она наука дотле, да ће се ивтересовање о деци још већма изазвати у друштву човечјем, а љубав њихова према деци — нагло ће се раширити и распострти, која нам не сумњиво може дати вредносне податке, који се односе на психологију детета. Онај део науке ; који се бава проучавањем природе детиње, са којим се бави психологија детета, то је један, врло важан део психологије, као што је ннр. ПсиX'логија народа ила психологија животиња. Она нам помчже, да можемо разумети развитак душевног обележја. И пеихологија није потпуна, ако нам не представља како ее развијају душевна обележја?!