Школски гласник

ШКОЛ КИ ГЛАСНИК

с -гр. 87.

оберучке прихвати такав захтев учитељски и да му се са позване стране да полета, он се тумачи на најпрвмитивнији начин, као да се рецимо нечија евентуална лична амби ција за каквом почашћу, не би могла и на други начин сузбити, еего тиме, да се укине одржање заједничке седнице. Дивно ли је и језгроввто, ту нојимање значдја који лежи у томе покрету учитељском! Таким маневрисањем поступа се према тежњи учитељској за сређенам радом ! И та кав постуиак има образа неко да потрза као доказ против учитељства ! По томе се види колико су јака и она резоновања о односу учитеља и народа. Ко обећава свештеницима са народне грбаче: уз годишњу плату од К 1.800,*) седам квинквенала ио К 400'—, поред тога скоро двоструку наплату штоларног прихода него што је до сад био, уз то удобан стан са свима могућим згра дама и обилатим огревом за иисарницу од 5 кубичних метара дрва,**) како се сме иретварати. да жали народ, ако овај буде плаћао црквеног појца, једног од својих сељана, са 100 — 200 К? Не лежи, дакле, у томе тежиште, него лежи у другој околности. А та је околност, шт«> треба изаћи с бојом на среду. Те или учитеље одбити с њиховим праведним захтевима и огорчити их или изрећи да народ плаћа ту дужност, те тиме повући своја празна обећања о неким олакшвцама народу, А тражити с учитељских леђаи стаке материјалне стране, популарности у народу, није достојно. Појачка дужност ако се и не скине с учитеља мора се платити. Кад могу сиромашне општине у Пруској и осталим немачким покрајинама, плаћати годишње 400 — 500 (480—600 К) марака учитељу за појачку дужност, могу и наше. Једино така награда *) Ми не наводимо ове бројеве из суревњивости према свешгеницима, јер смо тога уверења, да сваки поштен и честит рад треба да се добро и плати, него наводммо стога, да се види како ј* неиекрено оно родољубље и привидпо оно саосећање према материјалну стању народа, кад се ти родољуби бацају у бригу, ако народ буде плаћао засебног појца у цркви. **) Види елаборат Саборсгсог Одбора: „Уредба о дотацији, правима и дужностима срп свештенства". С. О. бр. заи. ]90:3. ех 901. Шгамп. Ђ. Петровића Рума. Цифре из тога елабората још ниеу никад потанко приказане народу на неком збору, да чујемо шта он вели на то.

приличи учитељу за појање и то ономе учитељу, који хоће да се нрими те дужности. Но наше је мишљење, да та дужност учитеља доводи у неповољан положај и да се с његовим угледом не слаже. Наше је становиште, да је по нашнарод практичније, да се учитељ не обвеже за појца, ма и награду имао, него да општина сама из своје среднне нађе себи једног од ратара, или занатлија, који ће ту дужност обављати и уз мању награду, а која не може пристати садашњем учитељу као школованом човеку, који је у своју спрему утрошио многе године и знатне своте. Пријатељи, који и даље желе да нас заробе дужношћу црквеног појања, боље би нас уверили о исаравности својих жеља, да су нам за углед изнели оне земље и оне народе чији се учитељи отимају да буду црквени појци, или да су пам бар навели у којој земљи и у којем народу постоји такав систем појачке дужности, какав је у нас у Митрополији, да н. пр. у Сентомашу или Ст. Бечеју, где је само једна црква, а но десетак учитеља, сви морају појати и то бесплатно. Има ли још где год у свету тога ?! Здонамерна је тврдња да ико алармира учитељство у овој ствари. Доста зло ако когод мисли, да је учитељство тако ограничено, да га у овом питању треба алармирати. Није ту тежиште на алармирању, него је тежиште на тим „родољубивим" денунцијацијама учитељства народу, а то је продужење старе праксе, ко.ја је почела онда, кад су ти родољуби требали да искупе своју реч дату учитељству и шк<шт, док су им учитељи спремали терен у народу. Сад, дабогме, учитељство није родољубиво ако тражи самосталност која му се обећавала. Или су ваљда они учитељи родољуби и пријатељи свога народа, који се држе девизе : „ Ваљда може странка одстуиити кадкад од начела за љубав свога човека. и Ми се поносимо што је у учитељству таких мало, а и од тог малог већина их је већ постигла незаслужену заветрину, и отиснула се од учитељства. Великп део учитељства до сад није пошао њиховим трагом, а држимо да понос учитељски и овај