Школски гласник

Бр. 11.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 189.

бор. То би исто постигдо и бачке учитеље на недавно одржаној епарх. скупштиви у Н Саду, да није било притиска од стране неких учитеља; а да им се опет попрети са шиканирањем учитељства од ире три године, то се већ није смело, јер би се и овај део учитељства, који је тешком муком и обећањима задржан. иотпуно отуђио а тиме би та неколицина, која бајаги води народ, сасвим саму себе поткопала. Прави израз њене искрености ирема учитељству види се у вршачкој епархији, гли за невољу умеју таки људи да стегну срце те и учитељству иодиђу, као н. ир. у бачкој епархији, док им не дође згоднија прилика да учитеље опет одбаце. Свесно и озбиљно учитељство чува се и чуваће се од оног друштва, које безразложно понижава учитељство у очима неуког, простог света и недостојну игру тера са учитељским угледом. Учитељска Омладина.

д о п и е. -ЛГШ/ 4 0 срасНијуг шЦолама у Босни и ХерцсШини. Прошло је већ три године дана како су срнске школе у Босни и Херцеговини почеле живети уставним животом. До ире тра године није могло бити говора о каквом једноликом школском уре ђењу. Школс су биле уређене онако, како су хтеле општине, које су их издржавале. Учитељ је био управо надеичар црквено-школске општине, јер као што је ма кога дана усред школске године могао наступити дужност, тако је исто могао изненада напустити школу по наредби одбора или можда по изричној жељи кога човека од уилива. Сталноети не беше никакве. Неки су учитељи са одборима склапали и уговоре, који су опет веома мало вредили. Плата учитељска билаје жалосна, углед његов мален. Плату је могао одбор по својој увиђавности повисити или снизити, без да је икоме за то био одговоран. Пензију није нико ни познавао, а петогодишње доплатке давала је евојим учитељима само општина у Сарајеву. Укратко био је то неуређен, тежак период и по школу и по учитељство. Ступањем у живот црквено-просветне уредбе (која је школи обратила врло малу иажњу, а учитељству баш никакву) школа и учитељство тре-

баху да погледају бољим данима у очи. Али и ти дани као да су још врло далеко, јер биланса за ове три године даје доказа, да апсолутистички „чаршијски" режим још није престао, и као што се неуставно ради у већини школских одбора, тако се исто неправилно и некако као од беде решавају школске и учитељске ствари у неким епархијеким саветима, па и у самом Великом Савету. Но ко мало боље познаје прилике у Босни и Херцеговини, неће се овоме јако зачудити Људи, као што Је један ЈеФтановић, Шола, Кујунџић, Црногорчевић, и други, можда су у својим магазама добри трговци, добри економи, можда су били способни за „народну борбу", а свакако да су угледни људи, када им је народ поклонио поверење да у његово име воде политичку борбу, али ти људи немају ни иојма о уставном просветном животу, о просветној управи, о раду за напредак школе и учитељства. Ти су људи научили просто трговати, у борби са владајућим режимом научили су „политизирати", па су ти људи од главе до пете трговци, магазинери, који мисле да се и у нашим автономним телима морају одликовати мајсторијама и политизирањем. Ипак ови и оваки људи дођоше као изабрани чланови за председнике и потпредседнике црквено школеких општина, епархијских савета и самог Великог Савета, тог нашег највишег Форума автоаомног. Мало илустрације о оваким људима, у чијим рукама и д а н а с лежи судбина и напредак босанско-херцеговачких српеких школа. У седници Вел. Савета, приликом дебатовања о мировинској уредби за срп. учитеље, противио се један од ових „првака" мировини учитељским удовицама и сирочади. Када га неки чланови учитељи упиташе, од чега да живе удовице учитељске, довикнуо им је овај патриота: „Нека раде, па ће имати! Нема џабе хлеба никоме!" А што ови чланови В. Савета и противно уредби баш „џабе" примају дијурне, то се зацело никога не тиче. Други један између ових, као потпредседник Епархијеког Савета у Мостару, сам и на своју руку, без икаквих седница, издао је наредбу и то онако потајно, али ипак писмен > — да српски учитељи морају тражити од земаљске владе дозволу за учитељевање, иако се то иротиви уредби. И тим својим поступком тако је био замрсио ово иитање, да су се наше просветне власти восиле са земаљском владом више од по го-