Школски гласник

Бр. 1.

ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 3.

него своју отаџбиеу. Ми смо ошиирније учили историју других народа, него историју својега народа. Ми се нисмо одушевљавали великим делима српских јунака, јер их нисмо добро нозаавали. Ми смо имали таквих наставника, који су омаловажавали историју српскога народа. Сгога је нациовално образовање, које за нас има врло велику важносг, било доста занемарено у нашим школама. Неки имућни Срби, који живе у већим местима, тдкође су били занемарили васиитање своје деце у српском духу. Они су држали у својим кућама туђе учитеље и учитељице, или су своју децу давали у туђе школе, да би што боље научала туђе језике. Они су прецењивали важност туђих језика. А за матерњи језик мислили су, да и не треба нарочитог иоучавања, јер ће га деца и сама научити. — Странци који су у таквим кућама поучавали српску децу, омаловажавали су српски језик пред децом, и забрањивали су им, да говоре сриски. А помоћу својега језика они су укорењавали у њихову душу мисли, осећања и тежње туђега народа, те су тиме одрођавали српску децу од њихове народности. Одрођавање срнске деце вршено је систематски у туђим школама, које су она походила. Није давпо било, кад су Немци, преко својих учитеља, чиновника и оф:1цира хтели понемчити децу свих других народа, који живе у Аустро-Угарској. Нарочито су се они трудили, да понемче српску омладину у бившој војначкој крајини, у којој су живели сами Срби; али у том нису успели. На Немце су се угле дали Мађари. Стога се Срби, који живе у Аустро Угарској, боре за одржање својих народаих школа и своје народпости. У новије време почела се и код пас већа пажња обраћати националном васпитању. Оно је за нас много важније него за друге народе, који су уједињени и моћни, те се не морају борити за одржање своје самосталности. С тога треба поправити домаће васпитање у нашим породицама, и треба боље уредити наставу и живот у нашим школама.

Српске основне школе имају највећу важност за национално васпитање и образовање. Оне су праве народне шхоле, не само зато, што се у њима уче само они предмети, који се тичу српске народности. У њима се по правилу, не учи ни један туђ језик, него се све учи народним језиком. Опе одржавају непосредну везу са српским породицама, те утичу и на њих преко њихове деце, која се васпитавају у националном правцу. Тако се узајамно потпомажу, српска кућа и српска школа, те се на тај начин боље развијају и утврђују народне особине у српске омладине, и даје се јачи отпор туђинској навали на српску просвету. Редовно учење у основној школи траје код неких образованих народа осам година, и то је обавезно за еву децу оба пола између шесте и четрнаесте године живота, Родигељи морају за то време слати своју децу у школу и морају их издржавати и снабдевати шхолским потребама. Носле основне школе долази још и учење у про дужној школг!, које траје две или тригодине, и то је учење у неким земљама обавезно. — Код нас није тако. Истина. законом је пронисано обавезно школовањз српске деце у српским државама и у Аустрз-Угарској; али то није ни у пола изведено, те многа српска деца, која су способна за школу, не иду никако у школу. Поред тога, школовање наше деце траје обично само четири годипе; јер н у ошш областима, где се законом наређује, да учење траје пет или шест година, ретко се врши ово законско наређење. Стога школско образовање не оставља стална трага у души српске деце кроз цео живот њихов, и зато се врло споро шири пасмепост у српском народу. Јер оно што се научи кроз четири годипе, између шесте или седме и десете или једанаесте године живота дечјег, губи се мало по мало у доцнијем животу, ако се редовно не обнавља и ако се пикако не употребљава. Што су деца учила, то младићи забораве, тако да многи не умеју ни читати ни писати, кад ступаЈУ У војску. На тај начин српска основна школа не доноси народу оне користи, које се од ње *