Школски гласник

Стр. 36.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 2.

истрајан. И у своје време, у реду је био међу најбољим учитељима. То му је признала и надлежна виша власт школска, издавши му иохвалу, по ступању у мировину. Покрај тога, био је покојник добар и омиљен друг учитељски. А у народу, у коме је служио, био је вазда обљубл^еп и поштован. Па када је већ мнслио, да треба више да се састара и о својој породици, са којом је био доста оптерећен, похитао је као умировљени учпгељ у Нови Сад, да као брижан родитељ, учини нешто и за њу. Но борба, око материјалног опстанка, нагнала га је и овде, да се лати опет каквог рада. од којега он никад бегао није. И — сад га видимокод епархијске управе бачке као чиновника, који поред све своје физичке слабости, тако вредно, тако истрајно и — сатако пуно разумевања ради, да га је човек са пчелиним радом и пчелином Вредноћом упоредити могао. Просто је неуморан био !... Покрај свега тога, оп ни овде, у Новом Саду, пе заборавља свој сталеж и своје учитељске другове. Оп улази у њихов круг н са пуно одушевљења, са пуно љубави и мара, ради с њима на оснпвању учптељске новчане задруге, потоњег деоничарског друштва „Натошевић". А она неуморност његова у раду се брзо и овде показала. Као мравак је прикупљао и чувао све, само да што више припомогне друштвену напретку и да се рад друштвени унапреди и што лепше резултате покаже. То су му другови и признали. Истакли су га у управи на угледније место и бирали га за друштвеног подпредседника, где је он највредније и најсавесније радио. За то, некамује у име тога друштва: Слава!... Ово су само виднија обележја, какав је покојник бпо. Али је таки био и у свачем другом. Где год се чега лати, предаје се свом снагом својом н свим одушевљењем, да му се другови и сви они, који су га гледали у раду, просто дивили дурашности и издржљивости. Никад сустао није ; никад клонуо није. И— поред дуготрајне бољетице, ипак је понајвнше бно весео, шаљив и насмејан међу друговима својим. Али је покојник наш све то чинио, гледајући видне успехе животног напрезања п тешких трудова својпх — у кругу миле породпце своје. Дочекао је свог најстаријег сина,

да га види у свештеничком чину. Дочекао је да види своју јединицу ћерку удомљену. Дочекао је опет сина млађег, да га види као свршеиа лекара. Видео је и неколико унучади својих, те му с тога игапта тешко падало није. А према оној народној речи: „Ум за морем, смрт за вратом", држао је наш покојник, да ће га срећа још послужити, да дочека и види смештено и двоје најмлађе деце своје. Алп, после тек започетог ужнвања, дође му неумитна смрт и његов мили спн Велимир, богослов н Милоје гнмназиста, остадоше незбринути и „тата" не дочека до краја своје умшпљено ужнвање. Смрт његова уцвели их све и ожалости ојађену удовпцу његову, добру мајку њихову!... Драги Богдане, мили куме мој! Данас је равно две недеље, када оно у дому твоме, слушасмо песме радованке и раздрагани бесмо, сватовским весељем, твога милог сина Јове. Онда си тн изражавао живу жељу, да ту радост дочекаш и од твоја два мезимца. Међутим си, у тој радости, једно заборавио. Ти си, куме, учитељ!... И — теби то не беше суђено! Већ, ево, са песмом тугованком, ми допратисмо тебе довде, да се за навек растанемо. II као друг из младости; н као твој кум венчани, и крштени кум твоје миле деце, ја се опраштам с тобом у име своје и свију оних, који те љубљаху као искреног и доброг друга и пријатеља — и кличем ти последње: Збогом и — вечан ти спомен! К. л и с т и к. „Истинска служба", Господин Урош био је „жесток" националиста, нарочито у свом млађем добу. Клерикали га нпсу нимало волели, но ипак су и они с њиме и он с њима, заједно провађали по сеоским славама у околним селпма. Заборавио сам рећи, да је Урош био учитељ. Он је чак и „страдао" због своје антипатије према клерикалству. Једном приликом одрешио му се језик у веселу друштву, те се послужио мало јачим изразом и морао је ићи на суд да одговара. На томе се и свршило, јер било је — у весељу. Но од тога „муче-