Школски гласник

("тр. 90.

ШКОЈ1СКИ ГЛАСНИК

Вр. 6.

свете, није изагало на мегдан с културним доказима о нротивноме, него се буџаклијски харангирао необавештен свет нротив учитеља, и пред њиме се учитељство оцрњивало, да хоће „општине и народ да отера у Турке". Тако оцрњено учитељство требало је и даље да врши своју културну мисију у том истом народу, који је дражен с планом против учитељства. И то све треба да служи консолидовању снаге наших просветних радника и да врши мисију око остварења неког просветног програма. који је обухваћен у партијски аларм, тек да се каже да и просвета није заборављена. Изузимамо из свега намерне подвале учитељству, али питамо може ли учитељство бити у данашњем добу задовољно и споразумно са тим површностима које прете својом назадношћу и неразумевањем сувременог значаја народне просвећености, да нас све задрже у просветном наиредовању, па чак и врате у прошла застарела времена. Сме ли учитељство пред савешћу својом, пред својим идеалним осећајем васпитачким зажмурити и примати рог за свећу? Искуство нам казује, да смо се ми учитељи, које из скромности а које из недовољне организације, увек споро кретали тамо, где смо требали да бранимо свој престиж, али кад смо се једном кренули онда се с нами морало рачунати. Ми се и сад морамо кренути и тражити да оно што припада нама буде наше. А наше је да ми у унутрашњем школском уређењу дајемо правац, а колико је у томе потребно да и у спољашњем уређењу имамо удела. Ово не захтева наша сталешка амбиција, него захтева интерес народне просвете и народног унапређења. У овоме правцу наши захтеви не могу се свести на то, да по један, два члана улазе у школска тела нижа и виша, него ти захтеви морају обухватити шире димензије, а то је: да се школа даде школским људима, да је они воде бољој будућности, а не страначки расположени адвокати, занатлије, ратари или можда чак и друге проблематичне екзистенције. Ако назадњаштво износи против ових сувремених нросветних начела, свој најглавнији разлог да учитељ не може бити сам себи власт, онда нека се

чисто стручна ствар школе и просвете одели од административне и судске, па нека се у целини повери учитељству, а у административном и судском огранку суделоваћемо толико, колико тражи принцип контроле. Учитељству је дужност да се бори за овако стаповиште и да дође до његовог остварења. Само ће таким путем, достојним свога васнитачког ноложаја, моћи бити прави пијонир народне среће, а никако својим кортешким способностима јер ако помоћу тих способности, а милошћу појединих кратковидих партијских погледа и рачуна, долази по некад до речи у просветним питањима, у оквиру граница које му партијски интереси одређују, оно није слободоуман заступник просветних идеала, него потребна Фигура у партијској игри. М.

Предавања за увод у експерименталну педагогију Од Др. Е. Мојмана. Превод Др. П. Радосављевића. (Свршетак.) ТреЛе иредавање. Телесно и духовно развиће детета у опће. Најизразитија разлика у опажајној радњи дететовој од одраслог човека састоји се уопће у томе, да деци од прилике до 12. год., већ према добу и различитој мери, недостаје способност за сувисло схватање или способност за синтезу појединчаног у тоталне утиске. То се показује у сваком компликованом објекту опажања. Код слика, шестогодишње дете по правилу не пази на изложену ситуацију, оно именује и описује само несувисле појединости. Но, то се не догађа само при компликованијим објектима опажања, као што је случај у обичној чулној настави, већ се то може доказати и за најмање односе и појединости. Тако се н. пр, при испитивању развића мере од ока пронашло, кад су се сравњивале удаљености тачака, да деца од 6.—7. год. нису могла ла упоређују диотанције, она виде тачке, ани нису кадра да тачке и оно што међу њима лежи синтезирају у простор-