Школски гласник

Бр. 14

ШК0Ј1СКИ ГЛАСИИК

Ст,». 236.

али ни ту не надамо у крајност, као неки, који кажу, да: религија није потребна. По Авгуетину Канту, родитељу позитивизма, морал и уметности су позване, да у модерном друштву религију надокнаде. — То, и ногрешна настава у религији, побудила је Французе, да религмјску наставу бришу, избаде из друштва и шкела. Овде сад настаје нитање, да ли је потребно религијско васиитање? На то питање, које је у педагогији највише претресано и диспутано, ми категорично одговарамо да јесте. Конт и Французи, који религијску наставу хоће да замену ваставом у моралу, по Немачкој једва да имају присталица. Већ је Кант рекао, да је религи,а од велике важаости, пошто се етичка начела религијом чисто освештавају. Морални закони — каже Кант — нису зато добри, што су обвезни, него су зато обвезни, што су добри. Код нас на б.-пештанском свеучилишту је Др. Ахатије Паулер трезвенији и умеренији нристалица тог Француског становишта. IIо и.ему „религијско-морално васпитање има један велпки иедостатак а тај лежи у томе, што је нсга настава конФесвјског обележја, па уместо, да људе спаја у моралним, дакле највишим социјалним навикама, она их дели, иа чак и завист сеје међу њих. Зато се појављује те;кња као оишта иотреба — као што науке, васнитне и социјалне установе полагано остављају теолошко и метаФизичко мишљење па га замењују иозитивним — за лајичким или чисто човечанским (грађанским) учењем морала, које се нпр. ио Француској са лепим усаехом шири". („М. Раес1.",1902. св. 1. и 2 ). На супрот мишљењу Др. Паулера ми држимо, да умесно предузимана настава у вери не само да не подстрекава на мржњу и верску тесногрудост, него на цротив: уједињује и спаја у верским осећајима; ношто пак верски осећаји захтевају да се изражују и с другима деле, условљавају с тога народ и друштво. И ту лежи велика социјална вредност вере, коју етика не може да да већ ни с тога, што заједничког моралног уверења нема. Религијску наставу иекључити из школе био би велики грех. Несхватљивих, никада нерешивих ироблема увек има и би ће. У човечијем животу

има много таквих догађаја (смрт, мноштво „случајева", несреће) чији крајњи узрок чак ни највећи природњаци не могу исцрнно да протумаче. Један филозсф каже, да смрт учи људе мислити и да у свету не тражимо само везе између блиског узрока и последица, него да тражимо узрок и бескрајности... Човека удар нодиже. Удар је природан пут који нас води идеји бескрајности. И осећај величанственога најире нас иоражава, па тек затим иодиже. Осећајући да смо ништавни и слаби, знамо се уздигнути према бескрајноме. 0 томе вели један велеум: „Бога можемо тражити умом, али га схватити можемо само срцем". Кад се великанима дивимо, осећамо у себи како смо ма;.и, али се уједно и радујемо, да смо к«дри до њих се узвисити. Пожртвовање Христово нобуђује у човеку осећања и миели сличности, јединства и заједнице човечанске. Лишити човека тих осећања и мхгсли било би варварски. Разложивши тако важност религијског осећања, а по томе и потребу религијске насгаве, настаје иитање: „Каква треба да је настава у вери у садашњости?" Неоспориво је, да се религијска настава данас мора реФормирати. Да буде успеха у вастави нрви је услов за то, да се разуме оно што се предаје. Па разуме ли дете библијску иовест? Зна ли да прави разлике између знања и вере. или између пречистог зачећа Маријиног?! Нема ли у опсегу данашње религијске наставе и таквих ствари ко.је неодговарају дечијој души? Треба ли онда злонамерности, где се са децом упоређују, критикују изреке и догме своје и туђе вере, па да у томе не види конФесионалну тенденцаозност? Ако се иекупљење догодило за све људе, шта траже онда наследници исгочних мудраца — с Хрвстовим именом на усти — већ у недужном, невином детету таква осећања, којвма се људи отуђују? -— Или говорећи о методу: хоће ли се библ1'јске приче само претњама и обарањем уселити у дечији мозак?! Али уопште: има ли речи религлјско осећање, може ли се то осећање дати за лекцију?!... — Г1о нашем мишљењу — а и Шлзјермахеровом — осиова религије лежи у осећању. То се не може обучитп и квалиФиковати нн чудотворним начином! Међутим је