Школски гласник

Бр. 17.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 306.

валда педагошка политнка нашег великог практпчара, г. Шумоње. 3. Додуше г. Терзин вели да се држао „најиовијих извора" и да се није „слепо хватао једнога писца", већ је употребљавао „шта се код којег слагало" са његовим погледима. Каква наивност! На челу књиге стоји лепо и скромно „средио" а овде се опет наглашују п и ш ч е в и н а з о р и. У првом реду кроз целу књигу нисам могао наћи ни једну једину мисао или назор, што би био лих пишчеве индивидуалности. Терзинова индивидуалност не састоји се у његовим оригиналним дидактичким идејама, већ у с р е ђ п в а њ у познатих педагошких назора. Због тога се и не могу сложитн са Кнежевићевом критиком која критикује неке Терзпнове назоре. Терзинови „назори" нису материјалне (садржај) већ формалне (облик сређивања) природе. И онда ово сређивање није по неком свесном и узрочном плапу, као што је то одлика великих дидактичких систематичара, већ је томе подлога: (1) скученост педагошког хоризонта: (2) пука, имитација; (3) зло, или блажпје речено, обично схваћање припознатих, педагошкпх „ауторитета". Резултат тога су: (1) неразлпковање научне од ненаучне методе у излагању дидактичких проблема; (2) бескритично одобравање и негирање поједнних аутора, п (3) слаба или никаква еманципација од традицијоналне дидактике. Ради тога ово дело нема никакве везе са модерном, експерименталном дидактиком и педагогијом једнога Лаја п Мојмана или еволуцијоном основицом дидактичких принципа једнога X о л а. Додуше, г. Терзин с уживањем напомнње Мојманова „Предавања", али, нажалост, у својој дпдактици он се нп мало не обазире на Мојманову критику на Хербартову дидактику, већ, шта впше, читаву своју књигу средио је у духу Хербарта, са пропратним наводима из Компејреа, који је такође Хербартовац у својој дидактпци. Непозната су ми мађарска дела што их наводи писац, али по суђењу не могу да нађем, ни једну једину нову мисао, коју бп натн пнсац могао узети из тих дела, јер је у г. Терзина све хербартовачко, изузев навода на стр. 29. и 30. што су пренесенп из Раншбурга п других (без нарочите напомене). 4. Још једну уопште. Сппс је сређен „за учитеље и ученнке учител.ске школе". Зашто

оно „за учитеље"? Јаднп су тп учитељи који ће дидактнку учити из ове књиге. Г. Терзпн, као добар познавалац мађарског језика требао бп да за учитеље спреми превод поменуте Раншбургове књиге. Тако дело наши учитељи требају а не оваке букварске ствари. И онда, половина књиге нпје за један уџбеник. Ту се без везе нижу цитати, којп могу имати места у каквом популарном пед. листу, и при предавању, алп не у уџбенику, који је намењен учит. приправнпцима, којп треба да тубе само најглавније ствари у логнчкој и генетичкој вези. Ово неколико мисли не би биле потпуне и јасне. Да би потпомогао општој и личној ауторовој „најбољој намери", ја ћу се мало подробније зауставити на одељцима или боље рећи страницама овог списа. Ја ћу, заиста, бити сретан ако пх г. Терзин искрено братски прими при израдп другог издања овако потребног списа. 5. Наш аутор дели своју дидактику (или „општу методику" — врло лош и нелогичан нзраз) у четири дела: I. Суштина. II. Школа н настава; III. Школска стега и IV. Учитељ. Сама ова подела нелогична је, Основпца те нелогичности лежп у суштини опште методике (илн дидактике), која обухвата пи мање ни више него ли петнаест ре дака. Та1 „први део" вели да је: дидактика „једна грана педагогије". Зар се није овде могло и требало истаћи положај те науке у систему педагогије? То је иеонходно и ради прегледа и ради бољег схваћања дидактичког поља. Ја бих волео видети како би г. Терзин локалисао положај своје дидактике у општем систему васиитања. Он вели даје задатак дидактике да одреди (1) циљ, (2) градиво и (3) начин школске наставе. Он не даје разлога з аш т о овако дели задатак дидактике. То је једна велика омашка, јер није довољно дати шему поделе, већ ђацима треба дати појма о разлозима те поделе, о принципу, који је подлога тога. Г. Терзин не даје тај принцип. Ако мује принцип био III к о л с к а н а с т а в а, као што то изгледа, онда откуд ннжа подела да се „градпво ове дндактике дели на четирп одељка: 1.) школа; 2.) школска настава; 3.) школска пастава (дисциплпна) п 4.) учитељ"? То је бива, само један задатак 1 дндактике, а шта је са остала три задатка — о циљу у опште, о средству и начину школске иаетаве. И онда,