Школски гласник

Стр. 21.

општииске иитересе, јер би му сад претила опасност са две страие, и од учитеља и од скупштиие. Управитељ би опет био немоћна лутка у туђим рукама. Атаканамјеуправа п о с в е н еи о т р е б н а. Наше школе остале би тако и надаље пасторчад, поверена нези маћехине руке. Уверен сам, да ће законодавац, у своје време, добро проучити питање школске управе н ставити се на модерно становиште напреднпје педагогије, и неће се дати завести никаквим партијским сугестнјама. Зато по примеру осталих просвећеипх парода одлучно тражимо: . 1. Сталну управу, која ћеједино кадра бити заступати интересе школе н просвете. 2. Постављање управитеља да врши епарх. школ. одбор на предлог свога референта, а по саслушању мишљења месног учитељског збора и месног школ. одбора, с тим ограничењем, да се учитељи испод 5 год. службе на 2. године, а учитељи од 5—10 год. службе на 1 годину постављају прво у прпватном својству. А након 1, односно 2 годишњег успешног рада, постају сталпим. Учитељи пак преко 10 год. ревносне службе постављају се одмах у сталном својству. Овим начином би, кад већ немамо надзорничког звања, и епарх. школ. референт имао впше моралпог утицаја на птк о.тт. управитеља, који би требало, да је донекле, као његов експонент. Изнео сам у кратко своје размишљање и уверење у питању школ. управе из чисте љубави и у корпст напретка наше узданице, миле нам школе народне, а у памери, да побудим и друге заинтересоване кругове на размишљање у погледу овог важног пптања. П. Педагошки завети Лава Николајевића Толстоја. (Свршетак). Правп педагози слегали су и слегаће раменима: шта се .још може говорити са човеком, који одриче право

васпитавања ? Но какво васпитање одриче он? Оно, које се своди к прпнципу: стварати од других људи оно, што ми хоћемо. Толстој није против утпцаја, упустава, него против дотичиог, потпуно ненормалног карактера упустава. Има захтева, које диктује живот — и они су законити, Има захтева, које одређују особиие дечје прпроде, — п тп су захтеви такође законнти. Алн има захтева, који су створили измишље ни програми, списи или традиционални шаблони, захтевн школе, која је одвојена од живота. Изопачавати дечју ирироду на основи тих захтева — чему се своди шаблонско васпитање — иезаконито је, и против таквог изопачавања, протнв отуђивања деце од живота, угњетавања њихове ирироде свима силама и протестује Толстој. Такво васпитање не ствара дете бољим, већ горим, „Треба само погледати једно псто дете, код куће, на улици, или у школи, — па ћете запазити час живахно, радознало биће, са осмејком на очима и успама, које у свему тражи поуке, како је радосно што јасно и чисто исказуј е с в о ј е м и с л и с в о ј и м ј е з иком, час ћете запазити намучено, погурено бпће, са изразима сусталости и умора, страха и досаде, које само уснама понавља т у ђ е р е ч и т у ђ и м ј е з и к ом, — биће чија се душа, као пуж, увукла у свој кућерак. Треба само посматрати та два стања, па онда решити. које је од њих подеснпје за дете." Удаљена од живота школа не развија саморадњу у деце, не шири, већ принижава његове више способности, јер она не одговара његовим интересима. „Свако учење треба да је само одговор на питање, које покреће живот. Но школа не само што не изазива (непокреће) питања, него чак и не одговара на она, која изазива живот. Она стално одговара на једна иста питања, која је пре неколико векова поставило човечанство, а не дечја природа, која са тим питањима нема ничега заједнпчког." Школа не треба да бега и да се склања од живота, већ да иажљпво прати и испуњава све захтеве живота, Исто тако она не треба сву децу да меће под један шаблон, већ