Школски гласник

Бр. 2.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 22.

да онрезно води бригу о особинама дечје ирироде. Готово на пб века пре појаве експерименталне педагогије, Толстој се потпуно пзражавао у њеном духу : „Школа, ниип нам се, треба да је н оруђе за образовање а уједно и оруђе за огледе над младим поколењем, која увек даје нове закључке. Тек кад оглед буде основ школе, тек кад с в а к а ш к о л а буде, тако рећи, п е д а г о ш к а л а б о р а т ориј а, онда тек школа неће заостајати пза општег прогреса, и онда ће оглед моћн да поетави чврст темељ науке образовања." Изопачавање дечје прпроде страшно је болело Толстоја, јер је он дечју природу високо уздизао. Може битп. он и ндеалнше дете, да би га видео бољим, чпстијим, но што је у стварн. но тамо где свп заборављају на ону лепоту п чистоту, на којима почпвају дечја права која Толстој заступа, тамо је ово преувелнчавање потпуно разумљпво. Потребно је да се јасније, светлије оцрта та лепота и чистота, коју газе, коју сакате по своме подобију људи, који су је давно заборавили. „Дете је, вели Толстој, у свима вековима и у свих људи представљано као идеал невнности безгрешности, добра, правде и лепоте. „Човек се рађа савршен", — јесте велика рсч Русовљева, и реч та, као камен, остаће тврда и истинита. Кад се роди, човек представља собом праслику хармоније, правде, лепоте и добра." У деце је огромна резерва снаге (моћи) п енергије. Прнпазите на те моћи, дајте им пристојан излаз, напојте ону жеђ за знањем, која је у деце, објасните себи њихова пнтања и одговорите на њих, оставите им слободу развијања. И млада клица развиће се у горостасно дрво, а не у закржЉану биљку, која се жалоспо нростире по земљи. То слободно развијање најбоље снаге човечје, Толстој назива образовање и његово плодотворно утпцање претпоставља изопаченом утицају „васнитања". Заједно са образовањем, са саопштавањем знања доћи ће право васпитање, васпитање у правом смислу те речи. За васпитни утицај, по мпшљењу Толстоја, не

треба бпратп пеке нарочнте науке. Волите науку сами, па ће је заволети и вашн ученици, и у тој љубави иа науци — налазн се најбољи васпитни елеменат њен. „Наука је наука н нпгата не носп у себи. Васпитни, пак елеменат лежп у предавању наука, у љубавн учнтеља ка својој науцн н у љубезном саопштавању њепом, у односу учитеља према ученнку. Хоћеш ли иауком да васпит аваш у ченпке. волп своју науку п зпај је, па ће учеппцп заволети и тебе, и науку, и тп ћ е ш п х в а с п и т а т и, н о а к о с а м н е В 6 Л II Ш II а V К V, 0 н д а м а к 0 ЛII к 0 и V ■' . г о н п о у ч е н п к е д а у ч е, н а у к а и ећ е пропзв ее тп в аепнтни у тицај." Волите науку, коју предајете децп. и волпте децу, помажите дивиој лепоти њихове душе да се расцвета — то је главни педагошки завет Толстојев. Са дирљнвом љубављу, са пеописаннм одушевљењем оп говори о покушајима дечје стваралачке моћи, о буђењу дечјегмишљења. Вп гледате ту децу, па заједно с Толстојем опрезно поднжете копрену над тајнама њихове душе и с поштовањем, као на светињу, гледате на откривену лепоту, коју дотле нпсте впделп. II вама бива и тешко п стидно, што сте могли да' уништите ту лепоту, што је од вашег неупугног додира могло пропасти више пежннх бића. И ако та тешкоћа и тај стид остану до века, ако они пређу у ватрену и нежну љубав према деци, у умење да у дуган дечјој читамо њихову корист, у способност да помажемо самостални развитак особина дечјих, — онда је велики старац постао и иаш учитељ, као што ;је постао учитељ свима, којима је разбудио савест, у којима је изазвао тежњу ка новом, бољем животу. Београд. С рјског превео Свет. С. Поповић, учитељ.

„Скоро ева школека питања еу учитељека питања. Према томе од решења ових питања завиеи шта ће нам дати целокупан школеки рад." НоПе.