Школски гласник

Стр. 295.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК

Бр. 16.

стом одржавању пута о развитку; тај ни сам ие може да спута дух који се развија у неком правцу, нити може од другога такву намеру да отрпи. Кад би се васпитно мишљење раширило, васпитање би потпуно јавним послом постало, о коме свако води бригу, и у коме тако свако и учествује. Пажња ирема њему била би дакле стална, и баш зато, кад васпитно мишљење постане општим, биће немогуће јавно васпитање учиннти једностраним, било то у интересу политичких, било других каквих циљева., пошто васпитном мишљу задахнуто јавно мнење свесно ће се дићи против дресуре, која се не слаже са појмом васпитања. И тај отпор неће значити оно исто, што значе данашње препоне. Данас велика маса — и то не само она, која се уопште сматра за непросвећену — препоном је систематског васпитавања, јер нема осећаја за исто: у добу кад пак васпитањем мишљење буде владало, захтеваће таково васпитање, које ће свакога васпитавати у сталности, у свесности, дакле у познавању себе самога. Кад тако разумевамо суштину васпитног мишљења, и видимо његову потпуно хомогену важност у индивидуалном и социјалном погледу: јасно је и то, да ширењем васпитног мишљења не очекујемо победу било једног или другог педагошког назора. Жељено јединство, хомогеност не ствара опште усвајање извесног педагошког правца, пошто то јединство не желим баш да је онаково, каквим би на основу теоријске педагогике могло да постане. То би заиста била жеља која се не би никад остварила. Та н у самој теоријској педагогици борба тече још и сада између присталица индивидуалног и социјалног назора, иако је полемику одлучило начело личности, које индивидуалне и социјалне чињенице у себи спаја. Даиашње јавно васпитање смо у пређашњем одељку расматрали са становишта личности, и ослањајући се на то нивелирајуће начело, сада према теоријско педагошким борбама у овом питању можемо равнодушни бити. И иначе ствар тако

стоји, да на судбину систематског васпитања — на жалост — веома слабо утичу противности, или њихов престаиак, које се налазе у теоријским питањима, као што одатле не потичу ни расправљане препоне. Сметње, које стоје на путу ефектуирању педагогике не налазе се у самој теорији васпитања, пошто нсте, дајући се опазнти у своме облику још унутри у школи, потичу из спољашњег, друштвеног извора. Из свега тога несумњиво .је, да ће систематско васпитање само онда моћи тећи по законима педагогике, када се рашири васпитно мишљење. Тад ће се школа ставити под старешинство које јој припада; под владавину педагогике, где до данас пикада још није била. Бар из повеснице маџарске педагогике довде тако видим, да теорија ггедагогије у нашем јавиом васпитању, иије била никада водиљом. Баш зато није бправдано, било да педагогику, било да саму школу ма зашто одговорном чинимо, и с тога морамо створити основу у том погледу, да најзад једном по својим законима ради тај важни орган заједничког живота, који школом зовемо. С тога треба да водимо веома јасно установљену а брижљиво извођену политику .јавног васпитавања и јавног просвећивања, за сад с тим иепосредним циљем, да се васиитно мишљење раширп по свима слојевима народним, да би постали свесни, да будућност само тим путом може бити друкчија од садашњости. Из тог мишљења следи, да васпитање заиста буде свесна и поуздана предспрема за будућност, која ће у првом реду опазити промену потреба, п сваки који се ослања на његову помоћ увек ће нови нараштај бољим, способнијим, проницавијим, учинити, и излиганим чинити свако насилно преиначивање. Такав рад на васпитању улиће у свакога тежњу за напредовањем, и тако у природном континуитету потпомоћи 0стварење васпитне сврхе. Те мисли све одређеније доводе нас том резултату, да за будући интерес судбине јавног школског васпитања нису потребпе делимичне (у наставном плану!)