Школски гласник

Стр. 322. ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Пр. 17.

у правилној њиховој и коначној радњи, у савршеним и неномичним облицима зрелости, него нарочито пеихологију детета, закопе јачања н развијања способности, њихове еве савршеније организације. Психологија је свакако једна, па у учитељској школи исто тако као у гимназиј и илп на универзитету, садржи увек иста нитања, проучавана скоро истим редом. Па опет зато, с обзиром на карактер свог предавања, професор ће се учитељске школе морати задржати дуже • код неких предмета, код закона иавике, на иример; а летнмично ће прећи преко другнх предмета, какав је о пореклу идеја. Његова развијања обрађиваног предмета ће бити сразмерна користи овога за праксу. Напослетку, свим иитањима ће дати нарочит облик, а овај ће му бити диктиран и специјалним позивом ученика којима се он обраћа. Природна ПСИХОЛПГИЈВ. — Али, рећи ће се, ма колико вешто и с тактом иробрао професор питања, ма како их обрађивао, психолошки појмови свеједно остају нејасни, тешко приступачни, за неке духове просто неразумл>иви. Психологија је „наука апстрактна и онора", ионављају као да се надмећу учитељи савремене психологије (1). А опште мишљење им даје заправо. А да иије мало и погрешка психолога, што им је наука ограђена таким предрасудама, што има глас који никога не привлачи? Јесу ли се они свагда довољно трудили да у искуству самога детета нађу полазну тачку за своје теорнје? Окретан професор ће умети обавеститп своје ученике, већ на самом почетку својих предавања, да су начела нсихолошкнх знања већ унапред у њиховим рукама. „Између свих чињеница о којима он говори евојим ученицима у истину нема ни једне која им ке 6и већ била позната, коју не би они сами у себи сваког тренутка доживели, искуеили, чији израз не би били већ сто пута нашли у писцима које оу читали. Настава у филозофији, дакле, не почиње тиме што би ученкка бацила у неки потпун нови свет; напротив га она прено.и на земљиште њему нарочито познато; она узима за темел, науку коју је ученик већ етекао, ону природну псих- логију, свима заједничку, коју ће настава гледати да преобрази у истински научну психологију, и то тачном анализом чији гезултат је класиФикација и одређена деФиниција" (*2). Треба се дакле стално познвати на лнчно опажање ученнка, који треба само да потражн у себи, па да ухвати на делу феномене чије му законе професор излаже. Психолошкс истпне не треба да сиђу из облака апстрактне мисли; оне излазе, тако да рекнемо, пз утробе самога човека. Свако их носи у себп. Без сумње, да бпсмо дошли до њих, потребан је напор свести у размишљању; али је за ово

(1) М. Јапе^, Сопгз <1е Мога1е. Гп^гоДисМоп. (2) М. ЕаМег, БЈвсот-з ргопопсе а 1а Л1$1.гЊи11о11 с!ез рпх с1п Сопсоигз ^епега!. Јоигпа! ОШс1е1 с1и 4 ао(Н 1886.

научно посматрање природна полазна тачка инстнктивна свест која прати све радње психолошког живота. „Нсихолошка знања, кажу американски педагози, не вррде ништа ни за проФееора ни за ученика ако не потичу из свесног исиитивања, из промишљеног класиФиковања Феномена и епоеобности свога рођеног духа... Учење из уџбеника за психологију је тек објекгиван посао као што б-и било проучавање неког минерала" (1). Треба дакле, да би књига бпла од користи, да би професорово предавање постало плодно, да ученик све то допунн субјектпвшгм посматрањем, да све то контролпше личним оверавањем изложеннх чињенпца и утврђених закона. II као што је ово најбоље средство да предавање пеихологије постане јасно и разговетно, тако псто је то н прави начип да оно постане корисно: јер се више ради о томе да се код ученика пробуди смисао за размишљање, да се навикну на проучавање себе, него да пм се саопште резултатп неке гртове науке: псто онако, као што је код етике впше сврха да се пробуди смисао за морал, жпва и дубока свест о дужности, него да ученнци науче читав списак дужностп илп цео низ суптилних разликовања између добра н зла. ПЧИГЛБДНОСТ у ПСИХОЛОГИЈИ. Нз напред реченога излазп да ће метода очигледиостп паћи лаку нримену у предавању психологије. Очнгледност претпоставља одиста да се деца ставе пред ствари и да пм се прво покажу чињенпце које су им иајпознатије. А шта је духу ближе од духа самог? Шта је нознатије нашпм мислима од свакодневнпх догађаја нашег психнчког жпвота? Нема ираво ко пспхпчке чињенице приказује као апстракцнје. Оне не потпадају под чула, то је истина; алњ су оне непосредно дате свестн н сачуване памћењем. Оне су на свој начин реалне, коикретне ствари које ученик може непрестано узимати преда се п разматратп. Памћење, пажња, закључивање, воља, еу с истим правом чињенице, с којим тежа, светлост и елекрицитет. Схваћена у оваком духу, с непрестанпм познвањем на свесг ученика, пастава у психологпји може иостати права очигледна иастава. Еократска МВТОДО. — Професор исихологије се. дакле, пеће служптп само дидактичном методом. Ои се неће задовољити да ех ргоСевко да тачне дефипицнје и оппсе. Он ће ученике иитати што.је више могуће; без престанка ће иадовезиватп на њпхово рођено опажање; искаће од њих примере које ће онп налазити сами у себи; управљајући њиховом свешћу, учнниће да самп у себи открију оно што хоће да их научи. Управп у питањима из психологије је Сократ и примењивао методу која (1) Впдети Рго^гатгае с1е 1' есо1е погта1е с1е 8а1п1—С1ош1' Е1а1з—ТЈп13 <!' Атег{дие, роиг 1' аииее 1886—188?.