Школски гласник

Стр.јШ.

Првглвд КЊИГР. Трезвеност. Лист за расправљање алкохолног питања. Орган реда добрих храмовника (гут-темплера) и друштва ерпскнх лекара аистинената. Власник за р. д. х. Др. Јован Данић. Уредник Др. М. Ђ. Поповић. Београд, Дворска ул. бр. 3. Година IV., број 4., стр. 49—64. Излази један пут месечно. Цена 2 дннара. Савезник. Омладински лист са сликама. Орган савеза трезвене младежи. Уређује Др. М. Ђ. Поповић. Годпна I., број 4., стр. 49—64. Излази 10 пута годишње уз цену од 1 динара. Усред оног нашег друштвеног ироштва и помамне воље за помодним светом, усред оне вике и дреке нашнх литерарннх родољуба, усред оног иашег укочеиог и пенародног школског нижег и впшег народног школства, усред оне наше неме и формалне религиозиости јављају се такорекућ крадом неке модерне реалне струје. које ће, ако не угину услед лоших стицаја прилика, бити правп гласник нове српске генерације, иових идејала животних и иогледа на Васељену. Овде мислим на дуге и јаке економно -трговачке мреже загребачког „Прнвредника", сарајевске „Просвете", србијанске „Земљорадничке Задруге", реалне патриотске акције срп. женских задруга у Војводини, Хрватској, Босни и ХерцеговПнн и Србпји, неуморни литерарно-иросветни рад Жике Дачића (уредника и власпика „Народних Новнна", Београд), и народно - хпгијенска настојања Др. Светозара Марковића (уредника „Светлости", Београд), филантропско-педагошки рад Др. Ник. Петровића (уредника и власиика најновијег листа: „Дете: лист за заштпту деце и њихово телесно н морално унапређење", Београд), рад двају чувенпх београдских лекара: Др. Ј. Данића п Др. М. Ђ. Поповића на распростирању антналкохолних друштава. Нећемо се овде упуштати у све ове светле слике на нашем, заиста, трезвеном србовању. Овде ћемо се само за часак зауставитп на последњем раду, на раду у коме су душа два београдска лечника. Антиалкохолизам и Српство ! Смешно ће то нзгледатп многим а особито нашим редовним бекријама. Бити бекрија и лола сматрало се некада у нас као нека рптерска одлика. Пнти п неогшти се био је некада сиорт и омладине и мужева српскнх.

Бнти препаранд и неолокати се ракијом значило је неиспуњавање најелементариије карактеристике сомборске народне узданице. 0, и данас се живо сећам оне карактеристичне фплозофнје сомборског учит. кандидата, који поред флаше ракије пијан седи поред топле фуруне п цинички резонује: „Ништа се не бојим већег зла, до ли да ми пиће пе пређе у страст". Али пре него што сам дошао у Сомбор, ђаци кр. реалне гимназије у Земуну пијуцкали су редовно пиво, ракију и впно. Кад одох у Пакрац и усред мале варошице - учитељска омладина, та узданпца народног препорода, како се то лепо фразира, пила је и изопијала се не само о крсним славама (почев из јутра на јутрењу па до појутарја крсног имена), већ у редовним интервалима обичннх дана. Кад одох у Осек иста братија - та пнти п опити се била је дика и понос учитељских „матураната". После тога пропутовао сам Славонпју, Хрватску, Далмацпју, био на Цетпњу, Босни н Херцеговнни и богатој Мачви. Свуда се пије п изопија. Ракија и паприка је нашем народу што је Немцима пиво и кобасица. 0 мом кићеном Срему, а и о Бачкој и Банату нећу ни да помињем, јер бити пијан п праћен гајдашем пли цигипим егедама — то је нека врста завидљпвостп у нашем народу. Одох у Беч. Прва омладинска седница почета је и свршена криглом иива. Нпједан српски великан на било ком пољу није се могао прославитн без пијаног падања под столове и познатим мачијим ефектима оваких званичних теревенака. Дођох и у Јену. Ту се тек ударало по пиву. А како и не бп кад је п добро и јефтино и кад постојаше нарочити локал за то. И да нимбус буде што већп тај је локал био вечерње седпште АибШпЛег-Уегет- а, где је кригла била најиоиуларнија тачка програма. Опет се вратим међу своје. У Мостару сам видно чуда п покоре: н гимназисте и пегимназисте, п попови и световнн, и богати и сиромаси ппју впно п изопијају се не само о крсним славама већ кад год се може. Одох у Цирих, у дивну Швајцарску. Валда они алпски внсови тргнуше ону пијану масу Европљана, и нема тога овећег места где не би постојали антиалкохолске гостијонице и друштва. Кад видех да су и сами универзитетски професори рецимо један од славних геолога: Вг. Нгат) најактивнијн п најагилнији члановп тога друштва,