Школски гласник

Стр. 383.

Бр. 20.

(не доотаје)! — И! — Али! и т. д.; или заповешћу : Продужи! — Хајд да.ве! Исправи! Реци како мислиш! и т. д. Ако се у иастави тим начином служи, развија се разговор наизменце, у којем учитељ увек онда пита, када питање неможе избећи или ако је ситуација така, да наставна сврха то што брже захтева. Но свакојако је, кад се на то иази, да се настава у такој диалошкој форми води, знатно мање питања. Још више ће се умањити питања, кад се ученик постепено навикава, да све што је умео с иочетка самостално и у везп рећи, такође без и једног питања учитељева у целости репродуцира. Лапарање с ирепитивањима лаких приповедака и описа, пе би требало у школама никако да се употребљује. Ово је често празан начин да се време утуче. а за ученика, и покрај читавих пизова од питања на крају крајева сиграчка, која тражи мало пажње и мало разбора. Осим тога она доводи до погрешна закључка. да учитељ после препитивања мисли: но сада су деца примила градиво како треба. Један мали покушај често ће показати, да и покрај ђачких одговора на поједина питања, они иису у сгању да градиво у целини понове. Велику улогу игра питање с правом код попављања. Но п овде треба да се нитања ограниче. 0 томе велидр. Ланге: „Ми трджимо од ђака извесиу самосталност у његову знању и умењу. То захтева, да га учитељ не води на узици читавог низа питања. Та неуморна игра с иитањима и одговорима, у којој правац мисли увек учитељ одређује, може додуше неуком импонирати, по нознавалац стварн не може се обманути тим опсењавањем: препитати неко већ обрађено наставно градиво, не значи нншта внше него млатити иразну сламу. Само у слободном везаном прнказу наученога, види се шта је ученикова трајна тековина, само у томе огледа се право разумевање. Што впше учитељ испитује, што више место целиие тражи одломке п расцеикано знање, у толико мање ученик мисли. Многи говор учитељев је овде не једном сребро, али ћутање је злато. С тога важи прави-

ло: „Пусти деиу да говоре, а ти ћути колико више можеш!" Живог ће тражити једном од ђака да пмају велики круг мисли, добро обрађен, јака осећаја, самостално мишљење и рад, ако овај хоће да се у свету уме наћи и одржати. Ту му неће помоћи никат:ав ментор с иитањима II одговорима. А то што ће великн испит живота од њега тражити, томе иека га сирема већ малог школа. Добро је да се при понављању, нарочито у горњим ступњевима место питања узимају кратки имнеративи, п. нр.: Реци уједно! Причај о току битке! Прнчај о оилођавању цвета! н т. д. Тиме не само да ће ученик темеллшје овладати градивом, него ће се вежбати н у самосталнпјем изражавању, Но у колико је добро да учитељ уиоредо према развитку својих ђака увек све мање шгга, то је с друге стране добро да се ученици навикавају, да у току наставе што чешће онн питају. На то се у нас веома мало пази. Природно је пак, да ученик који пешто не зна. који нешто не појима тачио или нотпуио. замоли учитеља за разјашњење п упутство. Питања ученикова унапређују ученикову самосталност и сврху наставе. Она ће у извесној мери олакшати и учитељев рад, већ и тиме што ће ограипчити учитељева питања, ио претпоставља се да иостоји у школи добар ред. Као што свака ствар има своје наличје тако има и та. Треба чути шта све деца ие пптају. Но учптељ треба с вољбм да их павикава и поучп како треба да питају. Ако деца увиде да могу слободно питати, то ће она бити иеисцрпна. Овде се тпче учптељева педагошка такта, да своје ђаке како треба водн и дисциплинира. Сваки ће се учител> радоватп кад види да је иостигао, да се са ученицпма п за време паставе а и вап п>е може смишљено разговарати. Вредно је споменути један став из извештаја саксонских школскпх надзорника: „Ђаци треба да се у мишљењу и говору јаче привикавају самосталности п завреме говора у настави не треба да их учитељ веже за своја лака питања, која умарају н често се односе ца споредности. У пепрекидном чегртан.у лаких питап.а