Школски гласник

Бр. 20.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 382.

сталежу и према својој школи. С тога млади у 1 штел.у, иди и чини своју дужНОСГП. ;а је часиа а награда велика.

Патаоло ли тного? У наставном раду ва:каи је облик наставе или учења којег се учитељ држи. Покрај избора градива којим се у школи образује, зависи добар успех знатно од примењенога начина учења, јер „наставни метод је исто тако важан као и наставно градиво, како, исто је тако важно као и шта" вели Дистервег. Подиачнном учен.а, иаставним обликом, наставпом методом разуме се начин учитељев, да својом иаставом пробуди у детињој души јасне п разгч Јветне представе. Као средство служи учите. 1>у иокрај иредмета и слике, поглавито реч. У току времена одомаћио се у школи већином еротематски начии наставе, настава помоћу питања. Предност разговора. којн се садржи у учитељеву иитању и ученикову одговору, био је познат још грчким мудрацима, 0 Сократу. који је најрадије употребљавао у настави нитања (сократски начин иаставе), вели Аристотел, да је он „помоћу вештих иптања, ученикове ндеје из душе нодеспо развијао". Кад промотримо ток паставних лекција, како се данас у нашој школи обрађују, п то у погледу примењеног наставног облика, наћићемо да се градиво ириказује или иомоћу ноказивања, радње, прочитања, онисивања, приповедања или да учитељ питајући обрађује. V свакој лекцнји служи се учител> са оба начина, казивањем и питањем наизменце, тако да учитељ час иредаје, час води, а ученик час прнма, час пстражује. Пако се не може потцеиити важност цитања у настави, кад се оно у згодној мерн употреби, то ииак мислимо, да се у прецењивању питања сувише далеко отишло и да ее нитап.а често употребљују. Разуме се, да су само така питања корисна у иастави, која су заиста у ста11>у да делују на образовање духа, која

као што крећу ђака на размишљање, тако га соколе да и одговор самостално створи. Правилио питање треба да изазове у ђака самосталан одговор, језички добар и у слободно еастављеном облику. Стављати увек и само така питања, то је вештина, п сведоцба внсоке уметности у у учитељском иозиву. Али ко се може похвалити и ко неће признати, да он у својој настави увек и увек ставл.а п така иитања која никако нису „у служби правог образовања душе", која пемају оно што се шпте од једног педагошкн непогрешног питања и с тога их није требало ни ставити. Кад би учител. хтео да буде праведан критпчар сам својих иитања, нашао би знатап пнз сувншних илн погрешпих пнтања. Највећа је методичка погрешка код питања, што мпоги школски л.уди развијају питања код онпх реченица, где је одговор ту, само да се заврши, а код (ших питања, на које треба одговор помоћу потпуно пових мисли, ту штеде питања. Код таког поступка има много љуске а мало језгре, мало буђења и труда, а много бескорпсног трошења времена. Но ту се не види честа уиотреба питања, него у главном невештина учитеља или. што је близо ирвоме, велика тешкоћа тог питајућег начииа у настави. Може ли иитање учитељево створити у ђацима иредставе? Иошто се то само по себи разуме да пеможе, то излази, да се питање у настави увек тек тада може употребити, када су дате представе раздељене, фиксиране или једна с другом у логичку везу доведена, Питање у настави је, дакле, само једно средсгво, да се учеников ток мислп доведе у одређени колосек. За то је питање ванредно подесно средство, али оно ипак ннје једино. Нарочито код штампаних угледних лекција, добија човек често такав утисак, као да учитељ треба све стопу за стоиом из ученика да испита. Свакојако учптел>у треба да се да нешто позитивно, али су ту често така питања, да је у њима одговор мање више већ садржап. Да учитељ нусти ђака на самосталан говор, има чнтав ииз згодних средстава. Или знак, руком а и погледом може ђака кренути на говор: или опоменом, примедбом н. пр. Још нешто фали