Школски гласник

Стр. 65.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 4.

поређују их, повезују размпшљањем и, том израдом, довршују изградњу интелигенције: сшваралачка машта, апстракција, генерализација, закључивање. Ум ннје споменут у овом списку, јер он заправо и није посебна функцп.ја интелигенције; он је интелигенција сама, у свом саставу с којим се родила, и у својим урођенпм законима. Ум влада свпм интелектуалним радњама; он управља њима п омогућава их. Инализа јвднв странв нз Двнарта. — Доста јс згодно веџбање у нрепозиавању разних интелектуалпих функцпја ако, из кога било писца, анализујемо један низ мисли. Узмимо, па пример, једну страну из Декарта: „Ја сам био проучавао, будући млађи, између делова ФИлозоФије логику, а из математике анализу геометричара и алгебру, а то су бар три науке које еу изгледале да треба нешто дч допринесу мојој намери (п а м ћ е њ е: Декарт се сећа шта је у младости у ч и о). Али, испигујући их (пажња, анализа),. ја опазих да логика, њени силогизми и већина других њених тгоревина служе више да другима објаснимо ствари које знамо, него да их научимо (суд: Декарт тврди да логика не помаже открићу истине). Па иако она одиста садржи много врло тачних и врло добрих прописа, има ипак са њима помешано толико дпугих који еу или штетни или сувишни (апстрактне и генералне идеје), да их је тако тешко издвојити, као што је из неприпремљене мраморне сгене тешко извући Дијану Или 'Минерву (машта: Д е к а р т з а м и ш љ а в а ј а р а к а к о р а д и с т а т у у). Затим, што се тиче анализе старога и илгебре модернога века, сем што се простиру само на врло аистрактну грађу, још је прва увек толико везана за посматрање Фигура, да разум може веџбати само силно умарајући машту. А у по.следњој су се људи толико везали за иззесна нравила и извесне бројке, да је од ње постала замршена нека и нејасна вештина, која дух збуњује, месго да буде наука која га образу.је. То је био узрок што сам ја помислио да треба тражити други неки метод који би, обухватајући предности ова три, био слободан 6д свих њихових погрешака (дедуктивно закључивање; Декартов силогизам би могао бити овако Формулисан: горња премиса: Људеком духу је потребна метода; доња: међутим су логика, анализа геометричара и алгебра недовољнл методи; закључак: треба дакле тражити нову методу). И, као што множина закона често даје оирав дање кривицама, тако да је нека држава много боље уређена кад су, пошто их има врло мало, закони врло строго извршивани; тако исто, на место свог великог бреја нрописа, из којих је слстављена логика, ја помислих да ће ми бити доста овч четир (индуктивно закључиваље н о аналогији: Декарт, пошто је опазио шта се дешава у државама, где су ствари тим бол>е удешене што је млање закона, закључује да је исто тако добро евести на мали број прописе логике)." Сем примера за чулна опажања, која прпродно не улазе у апстрактно размншљање једног од филозофа, страна коју смо мало ире аналпзовали показује нам с-коро све врсте иптелектуалнога рада. Ако се сасвим иовучемо у себе и дамо рачуна себи о, на прпмер, радњама које су се у току од чеврт сата пизале једна за другом у нашој свестн, с истом лакоћом ћемо открити у ткпву нашнх мпслп разне конце којп га сачињавају, и који су некад иозајмљени од спољашњег опажања, некад од иам-

ћења, некад од маште, некад од чисто интелектуалннх радња апстракцнје п генерализације. Услови за развнће ИНТВЛНГВНЦНЈВ. — Интелпгенцнја ире свега претпоставља чињенпце: она ће бити тим богатија, што чула буду пзвеџбана, што више појмова и идеја чула саберу у средини која нас окружује, ако нам живља свест открпје што внше унутрашњнх утнсака. Интелигенцнји тако исто треба прннцппа који је управљају: њпх човеку зајемчава сама његова природа, коиституција с којом се роди, његова особина разумнога бића. Алн, да би развиће интелигенције било обезбеђено, потребнн су још некп условп који нису увек остварени. Условн фнзиолошкн: мозан и мисао. — Опште телесно здравље је важно за развпће мнсли: здрава мпсао је уопште везана за здраво тело. Још уже су везе међу интелигенцпјом н мозгом. Мозак је очевидно орган мисли као што је око орган внда. Ми нећемо рећи да је мозак принцип интелигенције; али, у данашњсм стању људске црироде, он јој је оруђе, неопходно оруђе. Уклањању некпх делова мозга је последица пшчезавање које било ннтелектуалне функције, као што на гласовиру, ако су неке дирке оштећене, музпчар не може да добије извесне гласове. Поступно развиће ннтелигенције, од детнњства до зрелостп, тачно одговара развићу мозга. „Мозак каже један енглески психолог, развија се у исти мах по својој запремини и по структури, то јест по све већој сложености разних својих делова. Заиремина иостиже свој скоро м а к с и м у м пред крај седме године. Напротив, његова организација, с обзиром на структуру, у то исто време је тек у заметку. (1)" Услови психолошии: пажша. — Алп, ако развиће интелнгенције има своје физичке услове, оно зависи, можда још у већем степену, и од исихолошких услова: главно је пажња. Пажња није нашла места у нашем синску пнтелектуалнпх функцнја, јер, заправо, она н није нарочпта сиособност интелнгенцпје: она је услов за развијање свпју њих. На инстпнктивну мисао, која сама собом не бн далеко стигла, помоћу пажње, надовезује се хотимпчна мисао. Најннже пнтелектуалне чињенице, спољашње. опажање, на пример, долазе до нуне своје снаге тек помоћу пажње: гледати, слушати, друго је нешто него видетп и чути. Што се нак тиче виших интелектуалних радња, оне бп једва биле могуће без пажње; без сумње, кад је размишљање већ у току, онда се може тврдити да се оно наставља без напрезања, вођено чнстом снагом мисли; али, бар за ночетак нашпх размишљања, намаје потребна пажња да бпсмо избеглп насртају чулннх утисака, ћудљивости маште, и

(1) 8и11у, Р у ч н а к'њ и г е п е и х о л о г и ј е, Лондоп, 1886., етр, 65.