Школски гласник

Бр. 4.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 64.

грађу, тако да рекнемо, и радњ.у коју врши иителигенцнја сама да би употребила те елементарпе чии.енпце п преобразнла првобитну грађу. Део урођености у ИНТШГВНЦНЈИ. Интелигенција нпЈе само суд који се мало по мало пуни сазнањем које у п.ега свакодневно сппају чула п свест; онајеснага која постоји сама собом, која према томе пма своје властнте тежње, своје ипстиикте, своје песавптљпве законе. Не само да свака пнтелигенција пма од наслеђа и од своје властпте прпроде впше плп мање живахпостп, снаге, дпспозиција да боље разуме овај или опај ред пстпна, Него свака интелнгепцпја, сампм тим што је пптелнгенција, доносп прп рођењу са собом прпнципе којп управљају свнм њеним радњама. Овп принципи сачињавају опо гато се зове ум, то јест све што је пнтелпгенцпји урођено, противно искуству, које значи све оно што је стечено. Елементи интелкгенције: ндеја н суђење. — Ма колпка да је разноликост облпка код пнтелнгенцнје, у свпм њеним појавама се налазе исти елементп. Елементарна интелектуална чињеница јесте представа, пли другим речпма идеја, пекад чулна п иартпкуларна пдеја, један човек, неко дрво, час апстрактпа п огаита пдеја, човечанство, растиње. Али пдеје саме собом пе сачпњавају-живот духа, актнвност пнтелпгенцпје. Иптелнгепцпја у нстину ради тек онда, кад удружује идеје, то јест кад судп, кад тврди; а у ствари она увек судп. Суђење је темељпи чпн интелпгенцнје; оно је за мисао оно гато је дисање за тело. Кад би било само осамљеннх пдеја, које се у духу нижуједна на другу, без везе која би нх удружпла, дух бп бно палнк иа речник, који бп обухватио набрајање свих имеиица н придева неког језика. Да бп те речП добпле вредиостн, треба да се придруже једпа другој; да пх сједпнп глагол бити. Тако ието, да бп пнтелпгепцнја радила, треба идеје да се међу собом уједине и створе судове које језпк нзражава реченицама плн фразама. пуђењв је битнн чин интелигенције. — Узмимо једну по једпу разне интелектуалне чињенице, иа ћемо констатовати да се оие све састоје у суђењу. Спољагање опажање, чак н у најелементарнијем свом облику, јесте бар тврђење да оиаженн предмет постоји. Ја тврдим илн судим да ова боја постоји, да чујем онај звук, На вишем ступњу, спољашње опажање је тврђење о односу који ја налазим међу двема чулним идејама: овај сто је квадрат, овај цвет је румен. Свест, или уиутрашње опажање, није него нпз судова које доносимо о чињеницама што настају у нама. Осећам бол истоје као н суд: Тврдим да осећам бол. Бптп свестан психнчкпх

феномена ннје ништа друго него тврднти да они постоје. Памћење је тако исто збирка суђења: ја судим да сам пређе видео ту лнчност, да сам пре два дана био у тој шетњи. И сама магата води до суђења, а идеје које нам она нружа пемају вредностп сем ако су једна за другу повезане. Пејзаж који замигаљам зеленкаст је; хладовина у њему подржава свежину. Ум је често дефинисан као способност за пдеје н за прве пстнне: а пстинаје само буђење, суђење које се подудара са стварпошћу. Апстракција и гепералпзација су у извесном смнслу само пзворн апстрактних и опгатих пдеја; али се ове идеје јављају пздвојене само у речнпцпма; у.духу се оне увек комбпнују међу собом или с партнкуларнпм ндејама и сачињавају суђење. „Француз (опгата идеја) је лукав (друга општа пдеја)." „Ја волим (партикуларна идеја) човечанство (ошпта идеја)." Закључнвање, најзад, ппје него низ судова тако међу собом повезаннх да дух, упоређујућп пх, пзвлачп пз њпх нов суд. Подела интелентуалних чињеница. — Ншнта нпје разноврсније од интелектуалних чињенпца: нпшта није, према томе, сложеннјс од њихове поделе и класификацпје. Интелектуалпе чињенпце се, у истнпу, разликују међу собом с разних гледигата: прво, с обзиром на природу предмета које пптелпгенција себп представља (материјалне особипе спољашњих предмета, нли пспхпчки фепоменн); затим, према томе да лн пнтелигеиција по први пут стиче познавање (опажање), или сад треба само да га сачува памћење); и још према томе да лп интелигенција извлачп своје идеје нз себс саме (ум), плп их прпма од пскуства (чула п свест); најзад, према томе да лп је ннтелигепцнја једноставно огледало у ком се одржавају предмети, или она постаје актпвап раднпк који израђује грађу првобитпе способпостн (апстракцпја, гепералпзација, закључивање); Општи спнсан интелентуалннх фуннцнја. Према разнпм гледпштпма која смо назначпди, овако се класификују чињенице и фупкцпје ннтелигенције: 1° Функције стицања, које се зову и способности чулпог п неносредног опажања, способности за искуство: чула и свесш. Мула су као окна на кући у којој стапује пнтелпгенција; свестје светлост која обасјава унутрашњост стана. 2° Функције задржавања: то су опе које. сачувају, задрже бпло познање посредовано чулима, свегаћу, било познање које потпче од каснијих радња интелигенције: памћење, машта којом, ПредсШављамо. 3° функције израђивања и комбиновања: оне прихвате грађу, чпњенпце свести н чула,