Школски гласник

Стр. 63.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 4.

чунање са, прстима, те су тако присиљена у глави рачунати без -помоћи прста. (Наетавиће ее.)

Интелигенцаја. о л ГНБР. ИОМПЕЈРЕЗ. Превео ВИСД СТДЈИЋ. ИНТЕУ1ИГЕНЦИЈА УОПШТЕ. — ПОДЕЛА ИНТЕУ1ЕКТУАЛНИХ ЧИЊЕНИЦА, ДеФиниција внтелигенције. — Одноеи међу интелигенцијом и другим епособностима — Шта су пре називали равумом. — Развиће интелигенције. — Д е0 урођеноети код интелигенције. — Елементи интелигенције: идеја и суђење. — Суђење, битна радња интелигенције. — Подела интелекгуалних чињеница. — Општи спиеак Функција интелигенције. — Аналкза једне етране из Декарта. — Уелови за развиће интелигенције. — Физиолошки услови: мозак и мисао. — Психолошки уелови: пажња. Двфиниција ННТВЛНГВНЦНјВ. — Интелигенција је скуп чнњеница кроз које мп себп представљамо било неки иредмет, било однос између два илп внше предмета. Узета као начело свих ових чињеница, ,она се може дефннисати као способносТП, мишљења. Мислпти је у ствари псто гато н познати, и разумети: познатп значи представнти себи какав било предмет: разуметп значи схватити однос међу једним и другим иредметом. Етимолошкн ннтелигенција (од латпнског глагола ШеШдо ) значн искључиво способност разумевања. Алп је тачније урачунати овамо и просте чињенице позиавања. Чулно позпавање спољашњпх ствари, опажање неке боје, неког звука, п ако потпче од чула, оно је већ интелектуална чињеннца. Односи међу интвлнгвнцнјом н другим способиоСТИМИ. — Никад није сувишно подсећати на ону пстину да се психички феномени, поред све своје разноликости, у стварп стапају и мешају. Њих издваја и разликује једино психолошка анализа, као што хемијска анализа раствара сложено тело на просте му елементе. У свести, каква је она у живој стварности, нема нн једне чињенице сензибилитета која не би била праћена интелектуалном чињеницом: била то, у најмању руку, свест о задовољству или болу, било познавање предмета који проузрокује наклоност или одвратност. Воља тако исто увек претпоставља пнтелектуалну чињеницу: хтети, значи одлучити се за радњу коју познајемо, значи тежити за сврхом о којој имамо представу. Приметимо, да се једнна интелигенцпја, разлпчна у томе од других способностп, може

издвојено развијати, а да се у њену радњу не уплеће каква било сензитивна или вољна чињеница. Мислплац без сумње није апсолутно независан нн од сензибилитета ни од воље. Декарт, кад размишља, понајчешће је подржаван у својим мислима задовољством које у њима налазп, а нарочито својом вољом, која му као закон прописује да не прекпда своје закључивање. Мишљење, понајчешће, не тече без неке тајне радости духа, ни без јаке пажње; а пажња, то је воља кад управља интелигенцпјом. У неким случајевима, међутпм, ми судимо, закључујемо, а на наше суђење п закључивање се не надовезује никаква емоција, нити нам је потребан напор нли воља да бисмо наставили своје мишљење. Геометрнчар којп доказује своје теореме није него чиста мисао која ради само интелектуално. Шта су прв називали разумом. — Реч ннтелпгенција је данас освештана употребом п означава све чињенице које имају заједпичко обележје у томе што су мисли. Реч разум, некад много унотребљавана, означава само највиша дела интелигенције, она којима никако нпје потребна сарадња пет чула. Већ физичар, који посматра особине тела, ради посао пнтелигенције; алп он ради посао разума кад закључује да бн установпо фпзичке законе, да би објаснио феномене природе. Геометричар који без престанка закључује, служи се стално својим разумом. Стари филозофп су тачно разликовали сензитпвне радње, чулно опажање, памћење, матату, и интелектуалне радње; само ове су биле довођене у везу с разумом. Изгледа правилннје да се у једну п исту категорију уједине све Чињенице мишљења, ма какав им бпо извор, потпцале из чулног опажања, пли из иакнадног посла, из прераде каква је особена духу. Развиће ННТВЛНГВНЦНЈВ. — Интелпгенција се јавља већ код детета, од дана кад оно познаје своју мајку, кад разлнкује предмете које му његова чула показују. Алн, у почетку увијена у чулне утиске, пнтелигенцпја се мало по мало развнја; пли управо, на чулна опажања се надовезују чињепице другог неког низа. Сачување памћењем, појединачке представе, које су се мало по мало нагомилале у-духу, омогуће поређење, везивање представа, одакле неосетно настају апстрактне, опште пдеје, које више ие представљају појединачке предмете, него њихове односе. Другим речима, ннтелигенција која је у почетку само огледало за ствари, стнче мало по мало своју властиту виталност. Она реагује на елементе сазнања које јој пружа чулно опажање а не свест; она их нрисвоји, измењује, преображава, пење се до највиших схватања; она закључивањем проширује првобитиа знања. Једпом речју, механизам интелпгенције претпоставља у исти мах и дате чињенице, прву