Школски гласник

Стр. 57.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр, 4.

Јесте, на западу будућа школа је школа рада, јер домаћи радови престају, за који је породпца спремала своје чланове, те се на западу, у већини велпких места развио фабрични рад, који треба хиљаде радника из целе околине, а неко им мора спремити руке и развити вољу, када породица не доспева, а то ће бити школа. Што буде више фабрика и више сиротиње, свећесе.јаче осећати потреба школе рада. Наравно, да основна и средња школа, као школа рада, а особито основна, неће спремати какве гоШове раднике нити спремати стручњаке за поједине радове, она само помоћу физичног рада уз предавање појединих дисциплина — предмета, тежи за тим, да иоред развијања ума, оилемењивања срца 'буде развијена за рад и рука и воља за радом, за чега се данашње васпитање слабо брине, као што навађа др. Кершенштајнер. А п Фребл је' рекао: „Данашње васпитање доводи децу до Шелесне лењосши и ова се привикавају на нерад. Тако — вели — многа човечанска снага остаје нешакнута. " Како се код нас прнмењује рад у школи: писањем, цртањем и т. д. и у колико би се код нас увести и примењивати могао, а да не васпитавамо по Фреблу можда лењивце, и како ,је уз остали рад врло добро дошла графична метода готово уз све предмете, биће говора на своме месту. Др. Кершенштајнер ј е одушевљени заговарач школе рада и уверен је, да је знање, које је дете стекло у заједници са практичннм радом незаборавно и да остаје стална душевна_ својина васпитаникова. Тако је. Онје основао такву школу рада у Минхену, која се издржава велнким новчаним жртвама тамошње општине и других родољуба. Деца треба са радом за рад да буду спремна, кличе се свуда. Ово су, дакле новости на западу, за које ми морамо знати. Из свега се наведеног види, како напредно друштво тежи, како најумнији људи раде око напретка школе, васпитања младог нараштаја, да овај буде развијенији н напреднцјп, како просвећено друштво настојп, да даље васпита ста-

рије, дом, да ие кварн посао школи, а како је код нас, 1 видећемо из следећих чланака. Приг. Стеван Радић. СРПСКИМ КЊИЖЕБНИЦИМН И МУЗИЧЛРИМП. Опће је позната ствар, да су наша деца у српским школама н сувпше оптерећена. Та н.ихова оитерећеност је наше велико зло. Баш за то, наша је императивна дужност будним оком пазнтн на живце невине дечице. За то, колико год умемо, морамо настојавати, да им иомогнемо, где год можемо п како год можемо. Оснм пзиалажења разних по децу лакших метода, певање, декламовање, народне игре и дечје забаве — шк. свечаностп јесу још један начин впше за дечје разонођење. То их мало отргне од озбиљног шк. рада, те их чисто електризује, улевајући у њих добру вол>у, расположење и истрајност за нове напоре око учења. Осим ове, чисто хигијенске добити, овако паметно разонођавање деце врши и једну врло важну, нацијоналну улогу. Наиме: наша деца се осете у свом елементу своје српске свести. Ето, с те страие не може се доста ирепоручити: певање, декламовање, играње пародних игара и саме свечаности — дечје забаве. Није потребно рећи, да све то може, треба и сме да буде једино само дању, а никако се не сме држати све то у вече, ни ноћу. У последње време баш се доста често чује; да се и у нашим основним школама интензивннје негује: песма, игре н дечје забаве. Не знам, чему да се препише то? Да ли већој музичкој спреми млађих учитеља, или је то, можда створено силом околности, поводом промењеног стања данашњих школа, које сви ми, подједнако осећамо, како нас притискује. Но, било како му драго, једно је позитивно; ово је једна врло симпатична појава нашег школског живота и то треба што јаче култивирати. Но, сад се пспречује једна велика невол>а, Кад се прнреде 2—3 оваке дечје забаве, а ми се нађемо у грдној