Школски гласник

Бр. 15.

ТКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 273.

сваки час видимо нема ни једног писца те струке, да је у стању популарније нзнети научне назоре у тим нитањнма, што би нашем учитељству било преко потребно. Овако се расправља у сразмерно доста знатном обнму о тим стварима, алн са просечно врло мало успеха. Морамо признати да је томе узрок н то, што смо ми у опште слабо оданп студији наше стручне литературе, пего се већпном задржимо на ономе уском кругу знања, што га постигнемо у учитељској школн. Из пскуства зпам, да младом учитељу куд и камо више годи забавпа књижевпост, алн ипак држпм, кад би било иекога да пробуди у њему пптересовање за своју стручну књпжевност п да потстакне у њему амбицоју за читање н проучавање дела своје струке, да би ако не свн, а оно знатан проценат наших учитељских другова јако одскочпо својом стручном спремом. Па како се пробуди та амбицнја у младом учитељу? Ја сам као млад учнтељ на селу почео са ширењем воћарства, ружарства, певачког друштва, чптаоннцама и томе слично. То је било опда сувремепо и могло се одмах пзводптн без парочите велике спреме само ако је доста воље и енергпје било ту. На својем стручиом усавршавању мало сам радио, ако се просто чнтање једног, два лпста пз школске струке у опште може зватп неким радом па темељном стручном усавршавању. Но десп се пре 25 година једном прилпком, да сам се нашао једног лета са једним интелигентнијим трговцем старијим од мепе и са једним колегом. Свакидањим састајањем претресале се разне теме, те се дошло и на школске ствари. Трговац се иптересовао за стручне погледе педагошких великапа и мој колега умео је да води о томе доста знатпу реч и ако ја сад видим да је и оп доста оперирао са доста једпостраним зпањем. Али ја сам био управо у велпкој незгоди, јер сам. слабо био у све то упућен и у душн мн је бпло срамота. Стидео сам се, да ја млад учитељ, немам никакве сиреме у тим пнтањпма, него пзгледам као неки професпониста, обичан школскн занатлија, који је у свом послу врло примитивап јер се од штпце не зна иикуд даље ни маћн. А пнтање је још п то, да ли ми и штицу добро испечемо у учнт. школи. Напред поменути догађај остао јс забележен у мојо] души и свакп пут кад сам га се сетио, не-

пријатно меје дпрнуо као да сам што хрђаво учшшо. То ме је потстицало да пођем путем којим ћу прибавитн себи више зпања стручиог, учитељског. Држим, да сваком неупућеном младом учнтељу не треба више, него да дође до те •гачке, до које сам ја тада дошао и он неће више хладпо схватати питање о свом даљем образовању иего ће тражитп изворе где ће се помоћн. Данас то већ ннје тако ни тешко, као што је онда бпло. И натпа српска књпжевност је већ много богатија у добрим стручпим педагошким делима, а ту је и хрватска. За оне пак којп владају мађарсклм језиком има на том језику већ нриличан извор одабраних дела и оригиналннх, а још впше преведенпх и прерађепих из француске и немачке литературе. Немачка литература одскаче у свој светској литератури нарочито баш у педагошкој струци. То јој нризнају и Французн, а међу њнма познатп Компејре, чију Педагогику у Српском Преводу препоручујем колегама да лагапо и с пажњом прочптају, јер није писана доктрннарски него па основу примера популарпше поједипа питања. Но кад смо код теме о чптању, да рекнемо како треба читати. Ако тражимо од младог учнтеља да узме једно педагошко дело и да седне да га чпта редом од корице до корице као што се учи лекцнја у школи, оида ће од тог посла бити мало успеха. Прво с тога што то ни мало нпје занпмљпво, нарочито за млада човека, друго с тога, што њему не требају па један мах упутства п одговори па сва питања, него му то затреба момептано. Тако, како му затреба тако треба п да чита. У такој прилицп он тражи одговора иа пптање које му треба растумачпти. Одговор којп нађе" у дотпчном стручном делу остаће му трајпо у меморпји, а још јаче ће га запамтпти ако иа том месту у књизи буде правио белешке и даља своја питања ставл,ао, те на њпх поступпо у даљим делима тражио одговара. За оваке студнје има ванредно добрих дела у пемачкој књижевности где се одмах означи и даља лптература. Да наведемо нека: Признати немачки методнчар Адолф Руде, ректор у Наклу издаје у друштву са школ. надзорником Беецом, читав низ одлпчнпх стручннх дела за практичну потребу учитеља.