Школски гласник

Стр. 262.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 15.

у Русији, нашли су топао пријем у једином бугарском универзитету. Не гледајући на то, што је Бугарска увек била дужна бити спремна за рат, она из педагошког убеђења није прихватила организацију школских баталијуна. За ту мудру политику нападана је у руској штампи (од деснице) да нема патрнотизма, да је присталица револуционим иодвизима Херцена. Бугарска школа од више до ниже, развијала се слободно, развпјала се у тесном заједничком раду са животом. Од радозналог ока бугарске школске омладине не крију најновије научпе истине; напротив ученике упознају са идејама Дарвиновим у природним наукама, са суштином уставности на предавањима из законодавства. Наши ђаци често се интересују за питања која служе као теме беседама и рефератима у бугарској средњој школи. У Бугарској као и у Србији негује се љубав к завичају без мржње на друге народе. Омладина се тамо васпита у одугаевлењу пред таким родољубима као што је Гледстон и Гарибалди. Класицизам није тамо школски жандар, него, благодарећи разумној методи предавања, развија љубав ка културном моралном благу античкога света. Руска штампа која заступа десницу схваћа само лармаџијски патриотизам и самоувереном ограниченошћу одбацује сваки други. Истински патриотизам могућ је једино у идеалној омладини, којој су мили Салтиков, Херцен, Аксаков и Хомјаков. Тај завет руске педагогике усвојен у бугарској школи, стиче сјајно оправдање на испиту који одржава у овим тренутцима бугарска школа. Може се указати на штету ако гакола суделује у рату, то може доказати низ софизама, али нико не може порећи, да су гакола и живот нераздељена целина. Када се сва земља грозничаво спрема у рат, када се очеви записују у народну војску заједно са синовима, када се плугови прекивају у мачеве и пуни зарђано дедовско оружје, кад матере саме доводе своју малолетну децу и дају их отаџбини, је ли могуће у таким тренутцима општег елементарног одушевљења бити спокојан и

равнодушан и то ко? болећиви и поштен народ. Тако гато било би противприродно, било би безум.ље. На велику част Бугарске, њеиа је гакола оправдала наде оних, који су у основ њен иоложили васпитање идејности и узвигаену љубав ка слободи. Стварају се доброволгае дружине гаколске омладине не из особа са атлетскпм телом, него из родољуба. Па и ако нема гаколских батаљона, студентска маса, покренута једино љубављу к домовипи, за четири дана је усвојила во.јничке манире. Професори дају својим питомцпма благородни пример, ступајући у редове заштитника отаџбине. Нз тога се види како је тесно спојена школа с народиим животом у демократској Бугарској. Овде је згодно споменути о улози коју су играли у време рата 1871. г. питомци језуитских париских школа; накинђурени на парадама ови млади домољуби из гнезда католичких патера бегали су да не испуне свету дужност према отаџбини. Много ће жртава понети собом предстојећи рат, зато ће који остану проћи ту гаколу, очеличити свој дух, иаучити се још боље љубити домовину и оставити у аманет ту љубав нараштајима. Прекрасне легенде храниће много година школу и будити у омладини домољубље. Рат може имати истинског утицаја за оплемењивање, али зато мора бити народни. 1813. године гаколска удружења германске омладине стекла су неувелу славу. Али се омладина није одазвала, када је Пруска унигатила малени Хановер или кад је водила несмислени рат с Данцима. Да рат може будити у омладини благородно домољубље, гакола мора стојати на страни истине и не ићи за лажима дипломатским. Када су после руско-турског рата, ученици у једној одеској гимназији једнодугано извиждали предавача повеснице, који је почео хвалити мудрост „Русији пријатељски оданога" Бизмарка, они су били сурово кажњени; у Бугарској и у Србији тако угугаивање истинског патриотизма не може се ни замислити. С педагогаког гледигата, покрет који ја захватио словенску омладину, потпуно