Школски гласник

Бр. 15.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 263.

је исправан; он доказује, да је школа у Бугарској н у Србији крв од крви народне. Одушевљење Бугара и Срба наилази на најживље симиатије у .земл>и, која је својом великом књижевношћу неговала и васпитала боље стране словенске дугае. Оно ће несумњиво наћи одзива у оном делу паше омладине, којој душу није попала мемла загушне атмосфере школског бирократизма". М.

била нрипозната у вези са психологијом, и то са Лоцеовим (Бо^е), радом: „МесИсшјвсће РбусћоЈо^те" (1852.). Тај је рад у главноме утјецао на увађање емпиријских метода мишљења и тако је утирао пут за експерименталну психологију. Сличан покрет настао .је, ако нешто касније, у Инглеској. Незадовољни са стањем интроспективне психологије и подстицани са успјесима физиологије мозга, различити слободни духови подухватише се реконштрукције психологије. Енергичан рад људи као што је Модсли (Маш1х1еу: Рћубш1о§'у апс! РаШо1о^у о:Г М1пс1, 1867.) истакнуше уже везе између академске психологи.је и феномена патологије, живота животиња и т. д. Принцип те „физиологије духа" (негирајући и надајући се да ће духовна факта детерминисати помоћу можђаних дисекција) бјеше на кривом путу; но, и интроспективна психологија поче да шири своје гледиште, и у радовима славног Еерпентера (СагреШег) (Меп1;а1 Р11у8т1о^у, 1874.) и у већине познијих психолога налазимо да интроспективно разлагање духа претходи и иде напоредо са разлагањима нервног система. Напослетку васколики покрет за увађањем „природонаучних метода" у исихологију налазио је изванредног одобравања од стране експонената еволуције, као што бјеше Спенсер (Врепсег) (Ргјпсјрк^ оГ Рвусћо1о^у, 1855). Та тенденцнја физнолошке психологије послије се развила у два правца. С једне стране она је директно довела до оснућа експерпменталне цсихологије, која у некојим мјестнма и данас жнви под старим именом, и ако је њезино становиште постало чисто психолошке природе. С друге стране она је довела до психолошког програма, који је данас далеко, далеко од свог успјешног остварења. „Будућа" психологија требала је почети прво са испитивањем нервног система, и онда се нз тога морали извађатп психолошки закони. Мозак се морао тачно изрецкати за сваке поједине факултете, путеве нервних струја требало је фиксирати у различитим влаканцима, п иптеракција нервннх молекила *

ПРОШЛОСГ и слдпшњост ЕКСПЕРИМЕНТЛЛНЕ 11СИХ0Л0ГИЈЕ. Бг. рМ1. & раес1. ПајО Р. РаДОСаВЉВВНћ — Њујорн. — Посвећујем брат ^рвату; Жиги Иајковцу, проф. у Загребу. (Наставак). -Један други моћни утјецај у образовању нове психологије бјеше „физиологака психологија". Још око 250 године прије Христа изгледа- да је Алкмајон (А1ктамп), био први, који је помно обратпо своју пажњу на функције нервног систсма у погледу на духовни живот. У модерннм временима најистакнутија личност јавља се у Варолију (УагоН -ј1575. г.), који је церебрум (велики мозак) сматрао као орган духа. 6 1 »И {Гал, 1828. г.) пошао је даље у специјалисању коивулзија (вијуга) за ту сврху, и испитиваше системе нервних влаканаца. Флџренсова (Иоигепв). доктрина (1842. г.), Брокина (Вгоса), открића (1863, г.) и експерименти Фрича (РгНзсћ) и Хицига (Н1Г210' 1870.) и Ферија (Реппег 1873,), екстирпације Мунка (Мипка) п Голца (ОоНг), развиће Флекоигових (Песћбј^), штудија и клиничка посматрања Чаркоа (Сћагсо!;) — све је то створило зпатиу активност у штудији функција мозга. Коначна сврха је темељито научно знање о акцији (радњи, дјелању) мозга и његовој вези са духовним животом у здрављу и болести. Директно знање духовног живота што се претпоставља у тим нстраживањима јесте знање, којеје сваком познато; психолошка наука обично се игнорише или се омаловажава. У Њемачкој су физиолошка дата прво